,,Čaj od kamilice” kažem konobaru dok sjedam za sto u uglu. Blago rečeno, smrzla sam se. Vani je temperatura minus pingvin i, bez obzira na to što sam zimski rođendanac, vapim za suncem. Ili bar za rukavicama i termo čarapama. Dok čekam konobara, rasijano listam svoj rokovnik, tražeći usputnu bilješku o knjizi koju treba da pročitam.
A onda, iz čista mira nastupa flashback. Ti. Januar. Minus devet. Beograd. Košava. Zemunski kej. Moje ruke u tvojim. Objektivna hladnoća koja nestaje jer ljubav grije bolje od Smederevca u bakinoj kući na Tari.
favim.com
Flashback se prekida kad konobar donosi moju kamilicu. Pitam koliko sam dužna da odmah platim. Ne volim kad popijem ono što sam naručila, a onda pola života čekam da platim. Brojim kovanice i uzimam šolju u ruke. Toplina čaja grije prste kroz staklenu šolju. Otpijam prvi gutljaj. Volim miris tople kamilice. Gledam na sat. Kasniš.
Opet mi se javljaju sjećanja. Samo jednom si kasnio. Inače uglavnom poraniš. Tad kad si kasnio, donio si mi najslađe malo biće koje laje. Jeste da mi je poslije trebalo sedam dana da odlučim kako da ga nazovem, ali nema veze.
Ovog puta me u stvarnost vraćaš ti. Sjedaš preko puta mene, izvinjavaš se do beskraja što kasniš, ali baš nisi imao u planu da zakasniš toliko.
,,Očekujem veoma dobro objašnjenje” govorim dok mašem konobaru da nam priđe.
,,Blesavo je skroz. Čak sumnjam da ćeš mi vjerovati. Zaista. Sam sebi ne bih vjerovao. Stvarno. Sasvim je…”
Prekidam te.
,,Dosta više uvoda. Kružiš oko teme ko kiša oko Kragujevca. Zašto kasniš?”
,,Spremi se da se smiješ. Spremna si? Pazi sad. Zaboravio sam da pomjerim sat na ljetno računanje vremena.”
Autor: Milica Galić
