Sakupila sam sve svoje stvari, uredno ih poređala u ogroman crveni kofer, u kojem su jedva uspele da stanu godine, i godine uspomena. Treba ga samo zatvoriti i krenuti.
Opet se seliš?
Čula sam tanak, stidljiv glas u svojoj glavi. Pažljivo ponavlja isto pitanje, po ko zna koji put. Ne sme glasno, ne sme da pritiska, jer može izazvati pucanje. Šta ako mi odjednom presedne sve, ako povadim stvari iz kofera, i njega polomim, bacim, uništim.
Opet se seliš? Odzvanjalo je u mojoj glavi.
Toliko si puta već ostavljala sve iza sebe, omiljeni jastuk, kafić, park koji te je smirivao kada je u tebi najveća vatra buktala. Treba se opet pozdravljati sa porodicom i prijateljima, posmatrati njihove ruke kako mašu i slušati ih kako obećavaju da ćete se čuti često, svakoga dana, kako ćete se prvom prilikom videti, a sada si već svesna da prođu i meseci dok uletiš u neki zagrljaj, dobro poznati, onaj koji ti je sve vreme nedostajao, ali si se počeo navikavati.
Kako da se čovek ne umori od toga, kako da ne poželi da se veže samo za jednu stolicu, jednu terasu na kojoj smireno pozdravlja jutro uz prvu kafu, prvi cvrkut, prvi razgovor.
Trebalo bi da bude sve lakše, da sam naučila da se brzo spakujem i još brže pozdravim, ali ne ide. Stojim i posmatram šta sve ostaje iza mene, sve one stvari koje su ostale nedovršene, reči koje sam još želela da šapućem kasno u noć, zagrljaje koje nisam svima dovoljno podelila i ulice kojima nisam dovoljno puta prošetala.
Pomamila sam se, raznežila i sada mi se ostaje. Polako, bojažljivo prilazim koferu razmišljajući da ga se rešim. Ne mogu, dosta je.
– Ali, možda ćeš steći još prijatelja? Proćićeš novim ulicama, pružićeš ruku za novim krofnama, nova će ti se jutra otvoriti za nove stvari. Zašto si uopšte i želela da odeš?
Napada me novi glas, onaj koji me je i naterao da se spakujem.
– Nikada ti neće biti lako da odeš, ali uvek možeš da svratiš, da je lako značilo bi da nemaš kome i čemu, da ti je bilo prazno i besmisleno življenje na tom mestu. Bogatija krećeš. Nisi spakovala samo stvari, spakovala si i iskustva i osećanja, spakovala si savete svih koji su ti poželeli srećan put, ponela si sa sobom više uspomena nego pantalona i majica. Oni će te grejati, oni će ti dati snage da izgradiš još jedan svet, da zaokružiš priču. Da je tvoje mesto ovde, ne bi se ni pakovala, ne bi ni razmišljala o odlasku. Porodica je uvek tvoja, prijatelji koji su pravi ostaju to i na daljinu. Imaš svoj put, moraš krenuti.
Prilazim koferu, zatvaram ga smešeći se.
Nikada neće biti lako, bilo bi besmisleno da je tako, ali svako ima svoj put, svoje mesto pod suncem, a moje nije ovde. To sam znala od početka.
Izvor fotografije: www.pinterest.com
