– E, opasno me sad nerviraš.
– Opasno obožavaš što te nerviram.
– ‘Ajde, skloni se.
– Ako se sklonim, tražićeš da se vratim i onda bolje da nisam ni otišao.
Isplazim se i odjednom sam ja ta koja demonstrativno prelazi ulicu i pravi se da ga ne poznaje.
– BAŠ SI ODRASLA SAD, ZNAŠ. – čujem kako dovikuje i ne mogu da odolim smehu koji mi skakuće preko usana. Al’ i dalje sam okrenuta leđima. Što mora on sve da vidi.
Kažem mu, možda zvuči glupo, ali, život mi nekako nije zanimljiv bez tih nekih ljudi koje u jednom trenutku želim da zviznem lončetom punim proključale vode, a već u drugom bih im se popela na krkače i zajedno bismo odskakutali do Kine.
– Zašto do Kine?
– Pa tamo bismo bili bogovi engleskog i mali Kineščići bi nam se klanjali i bili bismo srećni dok jedemo nudle i skupljamo pare da se vratimo kući i napravimo već jednom tu svadbu.
– Čekaj, kakvu bre svadbu?
– Pa veliku, za jedno trista ljudi, minimum. Znaš ti kolika je moja familija.
– Zar ti nisi htela nešto intimnije?
– Pa računam da bi bilo lepo da nahranim, napijem i razveselim rodbinu, kad je već dočekala.
– Čekaj, misliš na svadbu kao… venčanje, i brak?
– Pa da, na koju drugu.
– A da se mi prvo smuvamo već jednom?
– E, opasno me nerviraš.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.