Zdravo Marina, dosta je vremena prošlo.
Poželeo sam da ti pišem, mada mi je jasno da si odavno plod moje mašte.
Nije ovo pokušaj da te oživim. Niti da oživim sebe unutar tebe. Nije ovo ni patetika, ni romantika. Nisam ni tužan, ni sentimentalan.
Nego…
Sreo sam te juče, pa sam se setio.
Sreo sam, doduše, ono što je od tebe ostalo.
Postala si plavuša, elegantna, sa mašnom u kosi. Tvoje potpetice mi još lupaju umom. Prošla si pored mene, kao pored stranca, kao pored slučajnog prolaznika nedostojnog tvog pogleda.
Prošla i nisi ni trepnula.
A dobro te poznajem Marina.
Bolje od svih tih klinaca iz ulice koji se za tobom osvrću. Poznajem te u dušu. Mada mi se čini da je vešto kriješ ispod te teške šminke.
Vidim da si ispravila kičmu i podigla glavu. Da si bacila široke košulje i karirane suknje. Verovatno i starke i crvene tregere. Zamenila si gitaru klavirom. I nokte si pustila…
I nije to ni važno, nego…
Nadam se da nisi bacila četkice. I da još uvek slikaš u ponoć. Pa da iz svih uglova zagledaš platno i tražiš neku manu. Nadam se da nisi zaboravila da plešeš raširenih ruku, na balkonu tvog stana, dok ti se kiša sliva niz lice. Nadam se da još uvek pamtiš stihove Gun’s n roses-a i da ih pevaš kad te niko ne sluša. Nadam se da si još uvek dete. Onako, za sebe. Nadam se da još citiraš uspavanku Miloša Crnjanskog, dok pored šporeta čekaš da kafa provri. Nadam se da si malo i svoja, kada ti dosadi da budeš tuđa. Nadam se, jer je teško biti neko drugi, zbog nekog drugog.
A ja te poznajem Marina…
Poznajem te bolje i od njega. Uz mene si rasla i gradila se. Bila si ono što si ti želela da budeš. Bosa i gola, pod mesečinom, noćima ležeći na mom ramenu. Bila si iskrena. Ne prema meni, već prema kosmosu. Nije to moglo da se isfolira. Svašta sam i ja od tebe naučio. Pričali smo između voljenja. I nikada, ni sa kim, nisam duže bio budan i više svestan. Bila si moj razum. Moj prijatelj. Moj ljubavnik. Bila si moja, Marina. Onako kako nikada, niko nije bio. Niti će ikada biti. To ne možeš da osporiš…
Zato me se i plašiš.
A ja te zato i poznajem.
Zato ti i pišem.
Zato se i nadam da si tu.
Da ispod tih svilenih marama i markiranih sakoa još uvek ima one buntovne duše.
Godine su prošle. Dugo si tuđa. Toliko dugo, da više nikada ne možeš biti moja Marina. I nikada ne bih ni pokušavao da oživim to odavno mrtvo osećanje. Bilo bi tužno i uzaludno.
Samo…
Sreo sam te juče, pa sam se setio. Setio sam se one dvadesetogodišnje Marine. Setio sam se koliko sam je voleo. I koliko sam voleo sebe pored nje.
Pa te molim da je pozdraviš, ako je još ima. I da joj se izviniš što sam bio klinac i probisvet. Kaži joj da sam bio još zelen, a ona je bila obojena u bezbroj boja. Kaži joj to i ona će razumeti.
A tebi, draga moja Marina, želim puno sreće u životu. I želim ti da opet osetiš, onako kako si mene učila da osećam. Jer to je lepota večnija od svih fizičkih lepota.
I čoveče, nasmej se sledeći put kad me sretneš. Zaslužio sam bar jednu boru u uglu usana.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
