– Šta ako sam to mogla da budem ja? – pitala je dok ju je mala grlila i sa svoje dve ruke držala sve što ona jeste. Da se ne raspadne.
– Ej, ne govori to! I on je mogao da bira, je l’ da?
– Jeste. A mogao je i da kaže kako stvari stoje, ne da me laže.
– Nije mogao! – odmakla se i pogledala je pravo u oči. – Znaš zašto? Zato što mu je tako bilo lakše! Zato što je bio kukavica!
I eto jednog kretena opet. I eto jedne male opet.
Znate, kad neko prvi put poklekne i padne, brzo se podigne. Brzo prelomi, brzo sebe prekori, brzo krene dalje. A što je brzo, to je i kuso.
Onda padne po drugi put jer se saplete o istu stvar. Tad ustajanje i nije baš tako kul, nema onog aplauza podrške sa tribina. I tada dugo sedi u tom blatu. I pokušava da shvati šta se kog đavola desilo. Pokušava da skupi snagu i da ustane. Ponovo.
Zašto je teže drugi put?
Zato što su ti kolena i dlanovi već poderani jednom na istom delu puta.
Zato što si besan što si sebi to dozvolio.
Zato što si samog sebe pljunuo.
Zato što si mislio da si jak.
Zato što si naivno poverovao da je gotovo kad ti to hoćeš, kad ti to kažeš.
Mala je tu noć saznala da je on lažov kao i svaki drugi i da više ne treba da poštuje njegovu iskrenost. Jer pogodite šta: ona nikada nije ni postojala.
Tada, te noći, imala je svašta da mu kaže. Baš je bila besna. A onda je shvatila da može da bude besna samo na sebe, jer je bila naivna. Ma ispala je glupa, ruku na srce i zbog toga nije bila ni malo ponosna na sebe.
Njemu je bilo lakše da je slaže, nego da kaže istinu. Možda je mislio da tako neće da je boli.
A bolelo je.
Jer nekad boli više ono što se prećuti.
Ono što se ne kaže.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.