Nekako mi nedostaješ.
Znaš, ja sam za nas
Želela velike stvari.
Možda ih želim i sada.
One velike stvari
Kada ležimo na travi,
Pa mi staviš cvet u kosu,
A ja prebacim svoju nogu preko tebe,
Jer drugačije ne umem da ležim.
One velike stvari
Kada zapleteš prste u moju kosu,
A ja ušuškana na tvojim grudima
Udišem tvoj miris
I slušam otkucaje tvog srca.
One velike stvari
Kada ti recitujem Puškina.
Na ruskom, naravno,
Jer nešto baš i ne voliš prevode.
One tako velike stvari
Da se srce njima brzo ispuni.
Srećom, nadom, poletom.
I mirom.
I ljubavlju.
Od tih velikih stvari
Koje su drugima male,
Ja stvaram kaleidoskop.
Šaren.
Pun slika i boja.
Tvojih boja.
Tvojih očiju i lica.
Tvojih ruku.
Tvog mirisa.
Različite slike, ma pregršt njih!
A čudna je stvar taj kaleidoskop.
Magična.
Jer znaš, moj miriše na tebe,
A kažu da slike ne mirišu.
Moj kaleidoskop i moje boje.
Moja vlastita magija svetlosti i boja.
Jer to si ti.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.