Ona bi da se pusti. Da se odvoji od hladnog zida, uz koji su se ćutke priljubila leđa njene svetle haljine. Da zaigra na ulici, uz muziku plesa koju do tada nikada nije čula; koju je, možda, usnila nekada davno, dok je kao malo dete stiskala obraz uz meki jastuk. Usnila, pa zaboravila. I nije bitno što ne zna korake – pustila bi se lako, kao prolećni vetar; pustila bi se niz ulicu, kroz drvorede što senkama miluju prolaznike, kraj malenih radnji što bi u nju zurile svojim nemim izlozima, kroz potoke ljudi što bi je tupo gledali, ne plešući. O, naučila bi ona korake, veruje; došli bi joj kao nezvani, a dugo čekani gosti; prostrujali bi joj kroz butine, preko listova, sve do peta i malih nožnih prstiju; zaigrala bi nežno, i strasno, i životno; kao da je oduvek samo to i radila.
Ona bi da se pusti. Da dozvoli leptirovima i pticama da joj se usele pod kožu; da joj podare svoja krila i puste je da poleti. Preko livada i planina, preko gradova i ljudi, preko života i preko smrti. Plovila bi po nebu kao oblačić; polako, tiho, dok ne osmotri dušom svaki zemljin kutak; visoko, daleko, dok ne oseti kako umesto vazduha diše čistu slobodu.
Ona bi da se pusti, ali teško je, nestvarno teško, odvojiti leđa od prijatne hladnoće zida. Kao da je grli nevidljivim rukama, skoro da može da ga čuje kako šapuće. “Ne napuštaj me. Potreban sam ti.” I stopala kao da ne žele da se odvoje od tla; leže na njemu čudno teška, usnula nekim dubokim snom. “Sutra”, čuje svoj glas negde duboko u sebi, pomalo drhtav, pomalo napukao. “Pustiću se sutra”, obećava sebi iznova, dok zid postaje sve hladniji, a stopala sve teža.
weheartit.com
