Ja sam ona koja bi ti skuvala kafu oko ponoći
i vodila dijaloge do jutra.
O svemiru, o suncu i o mesecu.
O snovima.
O javama.
Pričala bih ti o tome kako noć nije loša.
Već je tiha,
A ljudi se najviše plaše da ostanu sami sa sobom, u tišini.
O tome kako se ljudi zapravo plaše sebe.
Kako ne vole svoj lik.
Kako ne vole svoje reči.
Kako ne vole ni ono što su ubeđeni da vole.
Ja sam ona koja bi upalila mirisne štapiće,
Spustila ti glavu u krilo,
Otvorila prozore,
I gledala u zvezde.
Pričala bih ti kako na jednoj od njih živi i Mali Princ.
I kako je to istina, a ne dečja priča.
Pričala bih ti o šnenoklama koje mi je pravila baka i kako posle njene smrti nikada nisam osetila takav ukus.
I dodala bih da je čudno što ga se potpuno jasno sećam posle dvadeset godina.
Ja sam ona koja bi ti otvoreno rekla da nisi pravi muškarac, jer “pravi muškarac” ne postoji.
I da je reč “pravi” zabluda.
Svi smo mi pravi i krivi nekome, dodala bih.
Pričala bih o tome kako je samoća divna,
ako naučimo da plešemo sami.
Pričala bih ti tako i o knjigama.
O “Lovcu na Zmajeve” i o Edgarovom Gavranu.
Pričala bih ti o energiji, o zakonu privlačenja.
O omiljenim parfemima
I omiljenim pesmama.
Možda bih i citirala neku,
jer užasno pevam – dodala bih.
Ja sam ona koja bi te gledala u oči.
Koja bi ti bila beg od stvarnosti, od kolokvijuma, običnih devojaka i šema za jednu noć.
Ona koja bi sa tobom delila poslednju cigaretu, pred svitanje.
Ja sam ona sa olovkama u punđi,
u širokoj, beloj majici.
Ona kojoj su ruke večito umazane mastilom.
Ja sam ona koja je o tebi pisala i koja o tebi i dalje piše.
Ona čiji ključ od vrata kriješ u novčaniku.
Ja sam ona kod koje se vratiš kada te umori život.
Ja sam ona kojoj dođeš kada je noć tiha, pa ti moje reči budu beg od sebe samog.
Ja sam jedina stvarna,
kada stvarnost postane preteška.
Ja sam ona koja voli, a da to ni jednom ne kaže.
Ja sam noć, u kojoj se izgubiš, kada je dan pretežak.
Ja sam ona koja je zauvek sama.
Čekajući tebe.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
