„Izvolite?“, reče konobarica.
„Jednu kafu, molim te… Tursku… Crnu!“, reče starac.
„Stiže odmah!“
Starac klimnu glavom i osmehne se devojci pre nego što se udaljila od stola.
Iako više nije video dobro kao nekada, pažljivo je razgledao baštu kafića u kojoj se našao. Izledala je tako divlje, tako namerno zapušteno. Fontana u njenom centru bila je napukla i obrasla u korov i poljsko cveće. Voda se prolivala iz nje i gubila u pukotinama betonskih ploča koje su se prostirale većinom bašte i na kojima se neravnomerno hvatala mahovina. Celu baštu je okruživala visoka neuredna živa ograda ukrašena cvećem razuzdanog bagrema.
Starčev pogled je zastao na ogromnom starom hrastu pod kojim je sedeo. Taj hrast mu je izgledao jezivo poznato, iako je bio gotovo siguran da ga nikada ranije nije video. Njegova senka je nežno milovala starčevo naborano lice terajući mu misli na lutanje. Prisećao se malog dečaka koji je voleo da se penje po krošnji drveta poput tog koje se sada uzdizalo nad njim. Ko je bio taj dečak? Nije mogao da se seti… Kako li se zvao? To mora da je nekad znao, ali sada… Sada više nije mogao da mu se seti imena. Kad malo bolje razmisli, nije mogao da se seti ni svog. Činilo mu se da počinje sa A, mada nije bio siguran. Aljoša? Aleksandar? Ne… Nije to.
Alchajmer!, najzad mu je sinulo. Zovem se Alchajmer…, zaključio je, ali se odmah i pokolebao. Nešto mu tu nije zvučalo baš kako treba. Znao je da zna to ime, ali nije imao osećaj da je njegovo. Zašto su ga onda tako zvali? Da li su ga tako zvali? Nije mogao da se seti.
„Izvolite“, reče konobarica spuštajući kafu na sto. Tursku. Crnu.
„Hvala…“, reče starac odsutno. Nije znao zašto mu je ova crnokosa devojka donela kafu, ali bilo mu je drago što jeste. Voleo je kafu. Posebnu ovakvu. Istu takvu mu je žena kuvala… Žena čijeg imena trenutno nije mogao da se seti, ali koju je beskrajno voleo – tog se još uvek kristalno jasno sećao. Srcem je čvrsto stegao to sećanje, plašeći se da mu i ono ne utekne.
„Da li ste dobro?“, upitala je crnokosa devojka.
„Molim? Da, da, jesam, ne brini, dete, sve je u redu… Nego, reci mi… Gde se nalazimo?“
„Kafić Stara bašta.“
„Aha, u redu… A… U kom je to gradu?“
„Novi Sad…“, reče devojka gledajući ga zabrinuto.
„Ah da, Novi Sad… Lep grad, lep grad… Izrazito lep grad…“
„Jeste li sigurni da ste dobro? Mogu li nekog da pozovem za Vas?“
„Ne ne, nema potrebe, dete… Priznajem, istina je da me pamćenje malo slabije služi sad, pod ove stare dane, ali dobro sam, zaista, jer… Možda se i ne sećam kuda sam se prvobitno uputio, ali ovde mi je tako lepo da verujem da je, sve vreme, ovo bilo moje pravo odredište, čak i ako to ranije nisam znao.“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: everypixel.com
