,,Idem sad,” – govoriš mi praveći se da ne znaš da ćeš poneti vazduh sa sobom.
,,U redu,” – odgovaram, trudeći se da prikrijem da u meni sada ništa nije u redu, već u neredu, a glas
mi se lomi, te dve reči izgovaram u pukotinama.
U jednom momentu bih da pitam da li misliš da će neko drugi biti bolja osoba od mene, ali mi to
zvuči pretenziozno, a i zar je tako teško biti bolja osoba od mene, sa svim mojim manama? Možda
će ti biti lakše voleti nekog drugog nego mene? Ne mogu da skupim hrabrosti da te pogledam u oči.
Čak mi je lakše da gledam i u krevet na kojem su do malopre bila naša tela i koji sada ima tvoj miris
posvuda na sebi. Želim da smo još na njemu i da to nije samo krevet već zamak, i u toj bajci ja sam
zmaj koji ga brani. Ali mogu li ga odbraniti i od nas samih? Najednom mi se čini da je krevet u
plamenu – naš zamak će uskoro biti pepeo. A moja zmajevska krila su na nišanu i kada izađeš biće
izrešetana mecima.
,,Šta ćeš sutra raditi?” – pitaš me onako usput, čisto da razbiješ neprijatnu tišinu.
Oduvek si ti taj razbijač.
,,Ići ću na čaj, znaš već, kod čika Huseina.” Čajdžinica Džirlo, obavezna stanica za sve Beograđane
u Sarajevu, ali i druge putnike – i nesrećne i srećne. Nisam više zmaj, sad sam nesrećni putnik, a
čajdžinica nije čajdžinica već utočište.
,,Ostani,” – šapućem, ne znam da li dovoljno glasno da me čuješ.
,,Osećam te tako snažno,” – dodajem, ali još tiše i ovo zasigurno ne čuješ. Moji osećaji nemaju
nacionalnost, nemaju religiju, ne pišu ni ćirilicom ni latinicom, i ne govore ni ekavicom ni
ijekavicom. Moji osećaji nemaju ni gordost, volim te kao biće koje je večito moje i koje nikada nije
bilo i ne može biti.
Izlaziš i ja ostajem u prostoriji bez vazduha i bez sunca, bez svega sem bez tišine jer odnekle se čuju
jeleni. Kažu da zmajevi ostaju u tišini sve dok nisu ranjeni, a krik im podseća na krik jelena.
Autor: Jovana Ivetić
privatna arhiva
