Pomislila sam da priču počnem sa „bilo je to nekada davno“, ali tako počinju bajke, a ovo o čemu govorim bilo je samo iluzija bajke, optička varka.
Bilo je to kao da kroz čarobno ogledalo ulaziš u zemlju snova gde je sve moguće, a onda shvatiš da se iza prelepe spoljašnosti krije mračni svet. Svet okrutnosti, bluda, svet bez ljubavi.
Baš na tom mestu princeza je upoznala svog princa i sa njim bezbrižno koračala cvetnim poljima, udisala miris nade i lagano gradila dvorac u kome će „srećno živeti do kraja života“.
Ipak, princ nije bio princ, bajka nije bila bajka i u jednom trenutku spale su maske lažnog sveta i na videlo je izašao horor koji se nije mogao ni naslutiti. U realnosti, dvorac je bio mračni zamak, cvetna polja bila su pepeo oko kojeg je kuljala lava, a dvorac je bio mračni zamak iz kog se teško može pobeći.
A princ… On je bio samo tipični zlikovac, onaj negativac iz filmova za kog svi misle da je dobar, a onda se ispostavi da je đvo u telu anđela. E, baš to je on bio: vešt glumac, kameleon koji se dobro prilagođava okruženju, vešt manipulator i demon lepog lica… Tuđeg lica.
I iza njegove maske krila se rugoba, krio se krvavi pogled bez milosti, krile su se najgore namere i pakleni planovi. Sve to je porazilo princezu. Njen svet se rušio kao kula od karata, postajao je pepeo baš kao ovaj po kom je koračala.
Snovi su se raspršili, a nade odletele u nebo, crno i sablasno, na kom je počivalo ko zna još koliko nečijih nada i srušenih iluzija.
Da, iluzija, prava reč za sve što je bilo, prava reč za njenu „bajku“. Vrtela se ukrug, nemoćna da bilo šta promeni, bez ikakve šanse da pobegne iz ovog začaranog kruga, okovana lažima, tugom i izdajom. „Princ“ se grohotom smejao, ponosan na to što je uspeo da zarobi još jednu nedužnu dušu, jer on je od toga živeo, time se hranio.
Između hladnih zidova zamka molila se za spasenje, kajala se i želela da vrati vreme unazad, ali to nije bila opcija, jer ipak, ovo nije bila bajka, nego stvarni svet.
Nije bilo izlaza, nije bilo čarobnog ogledala, niti magičnih reči koje bi je izvukle odavde. Mogla je samo da nauči da živi sa svojom sudbinom. Da, jedino to je bio način da peživi – da stvori svoj ružičasti svet usred crnila u kom se našla svojom odlukom, svojom naivnošću i svojom nepromišljenošću.
Shvatila je tada da ne treba da veruje onome što je „previše lepo da bi bilo istinito“, da ne treba da je zavodi lažni sjaj, te da se od bajke do horora i od raja do pakla stiže u samo jednom trenu.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
