Oči.
Tako duboke i ćutljive.
Pune tebe, a stidljive.
Gledaš me.
Pa pogledaš u stranu.
Nervozna si.
Grickaš usnu.
Savijaš pramen kose oko tankog prsta.
Upijam te.
Pamtim te.
Zbrajam detalje.
Želim da oslobodiš osmeh.
Želim da prekineš tišinu.
Želim da ti se koža naježi.
I da ti kolena zaklecaju.
I da mi ne odoliš noćas.
Želim da me pogledaš.
Jer sati odmiču.
I sve sam ti šale rekao.
I sve sam ti nadimke nadenuo.
I pohvalio sam ti džemper.
I cipele.
I belinu tvoje kože.
I tvoje prisustvo.
Tako sam srećan jer si mi blizu.
Bliže nego čitava vasiona.
Požuri.
Stolica je postala pretesna,
a ti tako prelepa.
Obrze ti je obojilo vino.
Sramežljivo mi pokazuješ zube.
Praviš se da si mnogo jaka.
I nedodirljiva.
Udaraš mi čežnju.
Polazi ti za rukom.
Željan sam želje da te zauvek želim.
Svesna si toga.
I svoje lepote.
Dok se njišeš u ritmu muzike.
I skrivaš pogled.
Jer znaš da bi te one odale…
Oči.
Te oči zbog kojih mi se razum pomutio.
Zelene.
Prostrane.
Zamišljene.
Pune dobrote.
I proleća.
Sto puta rasplakane.
I povređene.
Pune ljubavi.
I nemira.
I patnje, sakrivene ispod kapaka.
Pogledaj me.
Slobodno.
Već sam se prepoznao u tebi.
Isti nam je strah.
Hajde, nemamo vremena.
Počnimo da se volimo.
Kratka je ova večnost,
a godine smo već protraćili skrivajući poglede.
Raširi kapke.
Razdvoj zamršene trepavice.
Pa da se gledamo.
Jer reči su lažljive.
A ti tako prelepa za obične nadimke.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: favim.com
