„Knock-knock-knockin’ on heaven’s door, knock-knock-knockin’ on heaven’s door…“, pevušio je Petar svoju omiljenu pesmu pažljivo četkajući svoja krila. Uvek se trudio da izgleda reprezentativno pred dušama koje pristižu u Raj.
Tihi fijuk vetra i lagano treperenje vazduha ga je upozorilo na dolazak nove duše. Uspravio se, rukom je prešao preko svog odela otklanjajući sa njega i poslednje nepostojeće nabore, i na lice je nabacio široki osmeh dobrodošlice koji se odmah zatim i istopio poput snežne pahuljice na julskom suncu. Dušu kakva je stajala pred njim nije očekivao… Ni najmanje! Da li je to uopšte bila duša? Otvorenih usta je posmatrao neuobičajeni entitet koji se našao pred njim.
„Gde…? Šta se…? Prokletnik… Prokletnik me je upucao!“, progovorio je entitet, a zatim fiksirao svoje zlatne mačije oči na Petra nakon što je njima na brzinu osmotrio njegova krila. „Gde se nalazim?“, upitao je entitet cedeći reči kroz svoje zverske zube.
„Ti si… Ovaj…“, poče Petar.
„Pred kapijom Raja, jel’ da?“, gotovo retorički upita entitet dižući obrvu preko koje je neuredno padala njegova smeđa griva.
„Izvini, ali… Šta si ti?“, upita Petar.
„Pa lepo je znati da sam nakon svega što sam bio učinio ipak uspeo da doguram do Raja, ali… Prokletnik me je upucao! Ja ne mogu da ostanem ovde… Milena… Šta će biti sa njom? Sara… Šta li je moglo biti sa njom? Đavo! Šta će sledeće učiniti?!“, nastavi entitet za sebe, potpuno ignorišući Petrovo pitanje.
„Šta si ti?!“, ponovi Petar, ovog puta znatno glasnije.
Entitet uspe da obuzda svoje mahnite misli, pogleda ga i slegnu ramenima.
„Zver…“, reče ležernošću koja je i njega samog iznenadila. „Adam, drago mi je“, dodade pružajući ruku anđelu koji na to ustuknu i povuče se dva koraka unazad.
„Ne… Nisam na to mislio… Da, to vidim, jesi proklet kletvom zveri, ali… Ona je vezana za tvoj ljudski deo, tvoju ljudsku dušu. A… Šta je sve ovo ostalo?“, reče Petar neodređeno gestikulirajući rukom u pravcu Adama.
„Ostalo?“, upita ovaj zbunjeno.
Petar mu priđe, obiđe krug oko njega, onjuši ga, a zatim se vrati na svoju početnu poziciju.
„Ne, ti ne možeš postojati – definitivno ne bez da mi u Raju znamo za tebe…“, reče najzad odmahujući glavom.
„Da li bi bio tako ljubazan da mi kažeš o čemu to govoriš?“, upita Adam osećajući kako polako počinje da gubi strpljenje. Imao je pametnija posla nego da stoji tu i pokušava da pročita anđelove misli – morao je da smisli kako da izbegne ulazak u Raj i vrati se na Zemlju.
„Zaista ne znaš šta si?“
„Ne…“
„Zaista si celog svog života verovao da si čovek? Da si samo čovek?“
„Čovek koji je pretvoren u zver, da…“
„I nikad nisi ni posumnjao da nisi samo čovek?“
„Ne, nisam…“
„Ni na trenutak?“
„Ni na trenutak…“
„ Sigurno? Ni ja na jedan jedini tren?“
„Hoćeš li mi više reći šta to misliš da sam?!“, prodra se Adam sada potpuno izgubivši strljenje i iz leđa mu izlete par ogromnih smeđih krila čije se perje na nebeskoj svetlosti presijavalo nadzemaljskim bronzanim sjajem.
Petar razrogači oči i izusti: „Tako mi Oca, bio sam u pravu!“
„Šta kog…?“, zabezeknuto upita Adam okrećući se oko sebe i lagano mašući ogromnim krilima.
„A ostalo? Osećaš li i ostale delove sebe?“, upita, sada već prilično uzbuđeno, iako još uvek malo rezervisano, Petar.
„Ostale delove?!“, Adam izbeči svoje zlatne oči.
„Da! Osećam u tebi još i nešto demonsko i… Još nešto… Nešto što ranije nisam nigde susreo… Šta si ti? Odakle si se stvorio?!“, upita Petar sa neobuzdanom radoznalošću u glasu.
„Nemam pojma…“, odgovori Adam, dlanom dodirujući svoja krila. „Ali imam prilično dobru ideju ko bi mogao da zna…“, reče, osvrnu se ka Zemlji i, shvativši da je upravo u svom džepu pronašao kartu za put nazad, snažno zamahnu krilima i polete ka mestu gde ga je đavo Samael ubio.
„Čekaj malo! Adame!“, u daljni je čuo Petra kako za njim uzalud doziva.
U međuvremenu na Zemlji…
„NEEEEE!!! Prokletniče! Ubio si ga!“, vrisnula je Sara.
„Ne drami, malena veštice, to je moralo biti…“, poče Samel, ali ga prekinu udarac vatrene lopte u grudi.
Sara je teško disala i, kroz suzama natopljene oči, gledala kako njena vatrena lopta lansira đavola, poput krpene lutke, u obližnje kontejnere. Zaista nije lako puštala suze, ali Adamova smrt, smrt te jedva joj poznate zveri, ju je tako zgromila, da se sad davila u njima.
„Da li si ti putpuno izgubila razum?!“, prestravljeno vrisnu Sebastijan. Ali Sara ga nije čula. Pala je na kolena kraj Adamovog tela i pred očima su joj proletale slike života koji je mogao biti, ali sada sigurno neće. Tona, međutim, nije bilo… Ton je bio ugušen njenim jecajima. Iako je jedva poznavala tu misterioznu zver koja joj je naizgled sasvim slučajno ušetala u život, osećala je kao da su se oduvek poznavali.
Samel se iskobeljao iz kontejnera i dlanom ugasio veštičiju vatru koja mu je zahvatila rever odela.
„Nemoj to ponovo da učiniš!“, mirnim, ali čvrstim glasom zapretio je veštici.
„Oprostite joj, moj prinče, poklekao joj je razum pod emocijama – siguran sam da nije ni svesna šta je učinila…“, ponizno se u Sarino ime izvinjavao Sebastijan gotovo drhteći od straha.
Sara nije reagovala na njihove reči. Samo je tiho jecala.
„Istina…“, reče Samael. „Ali, ni u kom slučaju, veštica ne bi smela…“
„Šta se ovde događa?!“, prekinu ga Venerin glas. „Samael?“, upita on iznenađen što ga vidi.
„Oče…“, reče Samael umesto pozdrava.
Venera priđe i zapazi Adamovo beživotno telo na pločniku.
„Šta kog…?“, upita u neverici.
„Skot ga je ubio!“, vrisnu Sara drhtavim glasom, probadajući Samaela pogledom očiju punih suza.
„Samael!“, prekorno viknu Venera.
„E, daj bre, matori! Pre nego što počneš da mi očitavaš bukvicu ili nešto poput toga, učini mi uslugu i, za razliku od malene veštice, slušaj me kada kažem: Ne paniči sve je u redu!“
„Sve je u redu?! Tako ti Pakla, momak je mrtav!“, viknu Venera u neverici.
„Tehnički da, ali, u njegovom slučaju, to je dobra stvar…“, reče Samael znalački se smešeći.
„O čemu ti to…“, poče Venera, ali ga prekinu ogromna lopta krzna i perja koja se sruči na pločnik pred njim.
„Au! Ovo sletanje sam verovatno mogao i malo bolje izvesti…“, izusti Adam dižući se sa tla.
„O tome govorim…“, reče Samael, smešeći se samozadovoljno, dok je Venerin pogled jasno govorio kako mu apsolutno ništa nije jasno.
„Adame!“, uzviknu Sara i baci se krilatoj zveri u zagrljaj. „Kako?“
„Em… Ovaj… Nemam pojma…“, zbunjeno izusti Adam, ali joj svejedno trapavo uzvrati zagrljaj.
„Em… Izvini…“, reče Sara oslobađajući ga iz zagrljaja i malo se udaljivši od njega. „Mislila sam da si… I da više nikad neću…“, pokuša da sastavi par rečenica brišući suze sa obraza dlanom.
„Razumem. Nema potrebe da se izvinjavaš“, s osmehom reče Adam dok mu se neki prijatno-topli osećaj širio grudima.
Sebastijan i Venera su ga samo zapanjeno gledali – da im vilice nisu bile pričvršćene, sada bi se vukle po podu.
„Kako?“, najzad upita Venera.
„Nemam pojma“, ponovi Adam, a zatim se okrete ka Samaelu, „ali verujem da ćeš nam ti, moj pakleni dželatu, sve objasniti.“
„Da… Pa, ukratko, morao sam da te oslobodim tvog smrtnog tela kako bi se probudila tvoja preostala tri aspekta – aspekt anđela, demona i duha.“
„Čekaj, čekaj… Da li ti to pokušavaš da nam kažeš da je momak čovek, anđeo, demon i duh?!“, u neverici upita Venera.
„Upravo… Daj, ćale, pokušaj malo da pratiš! Znaš da smo u trci s vremenom…“, odvrati Samael glumeći prezrivost, na šta mu se Venera sarkastično osmehnu.
„Ali kako? Ja nisam imao pojma o tome! Kako je to uopšte moguće?!“, upita Adam.
„Nisam ti rekao… Radi tvoje bezbednosti. Kada bi Bog-uljez saznao da postojiš i šta možeš da učiniš, smesta bi te uništio! Držati te u neznanju je bila najbolja opcija…“, iskreno odgovori Samael.
Adam zausti da zaspe Samaela gomilom pitanja koja su mu se rojila glavom, ali ga Venera preteče: „Dobro, ajmo polako… Prvo, kako on uopšte postoji?“
„On je moj sin… Šta da ti kažem, mali, znam da nisam otac veka. Neću ni da se pravim da bi bilo drugačije pod nekim drugim okolnostima, pošto pod nekim drugim okolnostima sigurno ne bi ni postojao – tvoja majka i ja smo te napravili sa ciljem da uništiš Boga-uljeza i to je to…“, hladno reče đavo.
„Tvoj sin?!“, nemim rečima u neverici izgovori Venera.
„Moja majka?“, upita Adam, naizgled potpuno ignorišući informaciju da je đavolov sin.
„Druid… Druidi su ljudi koji su takođe i daleki potomci duhova – zato si rođen kao čovek i zato si delom i duh.“
„Gde je ona sad?“
„Mrtva… Ubijena… Bog-uljez ju je ubio… Skrivala je duha kog je lovio. Smrt je bila njena kazna…“, ravnim glasom reče Samel, ali se Adamu učini da je ugledao tračak tuge u njegovim očima.
„Već drugi put pominješ tog Boga-uljeza – reci mi više o njemu.“
„Ovo predugo traje…“, reče Samael i krenu ka Adamu koji malo ustuknu pred njim – teško je ostati opušten kad neko ko te je, samo nekoliko minuta ranije, bio ubio, tako naglo krene ka tebi.
„Opusti se, Adame. Neću te povrediti… Završio sam s tim…“, reče Samael glasom čijom je hladnoćom zatreperio tračak mlakog kajanja.
Položio je dlan na Adamovo čelo i, bacajući ga u trans, zlatna boja Adamovih očiju bi zamenjena crnom. Kada je par minuta kasnije sklonio dlan, Adam se zateturao nekoliko koraka u nazad, a na licu mu se oslikavao šok.
„Šta mu je to uradio?“, zabrinuto je tihim glasom pitala Sebastijana Sara.
„Projektovao je deo svojih misli i sećanja u Adamov um. Ta veština deljenja sećanja je jedan od razloga zašto su demoni oduvek bili gospodari informacija univerzuma“, prošaputa mačak.
„Jel’ i ti to možeš?“, upita Sara, pitajući se zašto oni to nikad nisu radili.
„Mogu… Ali ti ne bi mogla bezbedno da primiš informacije od mene na taj način – um ti je suviše ljudski…“
„Hoćeš da ubijem Boga?!“, najzad progovori Adam grabeći njihovu pažnju.
„Hoćeš da uradi šta?!“, razrogači oči Venera.
„On je jedini koji može i to je jedini način… Ako ti imaš neku bolju ideju, sav sam se pretvorio u uvo!“, reče Samael oštro.
Venera otvori usta da mu odgovori, ali ih, u nedostatku bilo čega pametnog za reći, odmah i zatvori.
„Tako sam i mislio…“, reče Samael.
„Dobro, jasno mi je zašto – zaustavljanje apokalipse i sprečavanje uništenja Raja i Pakla… Ali kako? Taj deo nisi podelio sa mnom“, reče Adam, spreman da se suprotstavi Bogu kako bi spasao univerzum, ako ni zbog čega drugog, onda samo zbog onih par ljudi do kojih mu je na ovom svetu bilo stalo.
„Zato što ne znam…“, iskreno reče Samael. „Jedino što znam je da ga može uništiti biće koje sadrži sve aspekte ovog univerzuma – Raj manifestovan dusima, Pakao manifestovan demonima i Zemlja manifestovana ljudima – i aspekt moći Boga-uljeza manifestovan anđelima, a svi su oni sadržani u tebi. Toliko smo uspeli da dešifrujemo iz spisa u Tvorčevoj biblioteci iz devetog kruga Pakla… Nadali smo se da ćeš ti imati više sreće.“
„Znači sad hoćeš još i da idem u Pakao i da izigravam bibliotekara?“, upita Adam kiselo ga gledajući.
Samael samo sleže ramenima kao da će reći „To ti je što ti je“.
„Dobro veče, moj prinče!“, reče dečiji glas i svi pogledi se usmeriše ka njemu. Sara prepozna dečaka od kog je, ne tako davno, primila Samaelovo pismo.
„Damjane!“, veselo mu se obrati Samael. „Dobre vesti, nadam se?“
„Reci ti meni, moj prinče…“, reče Damjan i pruži Samaelu smotuljak belog papira, a zatim se okrenu ka Veneri. „Moj kralju…“, pozdravi ga dečak.
„Damjane… Kako ti je otac?“, upita ga Venera.
„Dobro je, hvala na pitanju. Bar jednom nedeljno pomene kako mu nedostaju ona vremena kad je ’veliki Venera’ bio đavo.“
Samael na to tiho frknu, a Venera se nasmeja.
„Pozdravi oca“, reče.
„Hoću. Mada, moram priznati, mišljenja nam se razlikuju – ja mnogo više preferiram Samaelovu politiku“, reče dečak.
Venera se ponovo nasmeja, a zatim iskreno reče: „I ja, momče, i ja.“
Međutim, Samael nije ni čuo taj indirektni kompliment svog oca. Poruka njegove majke koju je dečak doneo, držala je svu njegovu pažnju.
On podiže pogled sa papira, uperi ga ka Veneri i veoma ozbiljnim glasom reče: „Konačno znamo šta je starac obećao Smrti. Da li znaš gde se ovog trena nalazi Emanuel?“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: fullhdwpp.com
