Ja odlazim od onih koji me puštaju da odem. Reći ćeš: ,,Ja ne prisiljavam’’. Ko ostaje pored tebe, zapitaš li se? Jednom ćeš zažaliti zbog svojih postupaka. A kajanje nije osećanje koje bih ti preporučila da proživiš. Ove moje reči okarakterisaćeš kao pretnju. Smešna mi je ta tvoja opaska. Nisu ovo pretnje, ja samo puštam misli da se integrišu u naglas izgovorene reči. Šta je sa tvojom (dez)integracijom? Je li ona progutala taj osećaj za moje emocije? Je li te ona uvukla u svoj ponor pa je sada uzaludno i očekivati da tražiš da ostanem – stradaćemo zajedno.
Tako mnogo tražim. Mnogo davanja. Mnogo ljubavi. Razumevanja. Podrške. Čvrste oslonce. Meke poljupce. Nežne dodire. Gorka nadanja. Tako često zahtevam. Insistiram. Uslovljavam. Ultimatum mi je drugo ime. Dajem sebi za pravo. Kako se samo usuđujem…
Tražićeš me. Trnje koje sam ja gazila uništiće jednom i tvoja stopala. Razumećeš jednom sve što nisam rekla. Čak i ono što sam prećutala. Takve kao ti samo godine i mogu da dozovu pameti. A hoću li ja imati razumevanja za tu tvoju naknadno otkrivenu pamet? Šta ćeš ako ti budem rekla da si zakasnio? Hoćeš li reći da sam drska? Ohola? Nerazumna? Bezosećajna? Hoću li biti kriva kad ne otvorim vrata na koja budeš zakucao? Zašto sam ja dužna da ustuknem pred tvojim izvinjenjem koje me samo košta, a ništa ne naplaćujem? Propustio si me. Sve si moje propustio. Zašto ja da saosećam u tvojim poznim godinama? Zar su one bitnije od ovih mojih nevinih?
Šta ti znaš o meni? O mom putu. O trnju koje sam gazila dok nisam došla do tebe, a ti me dočekao sa pridikom o izostanku moje zahvalnosti. Za ono što si ti pružio zahvalnost se ne dobija.
Nisu ti ego hranile one koje su do tebe hodale dostojanstveno podignute glave, već one koje su do tebe stizale puzeći, rukama i nogama dodirujući tlo, slepo verujući da je jedna Ljubav vredna tog gmizanja. Kako su mogle da veruju u tvoju sposobnost da pružiš ljubav? Kako nisu prepoznale obmanu umotanu u melodičnu slatkorečivost? Kako nisu oslušnule podsmeh koji si nespretno umotao u blistavi dečački podsmeh? Mogu razumeti čist interes. Jedino glupost sebi ne mogu da objasnim.
Skupocenim celofanom uvijaju se jeftina naličja.
Autor: Tijana Katić
