– Veruješ li u princa ili u žapca?
– Verujem.
– Pa u šta?
– U gomilu žabaca i u nekoliko prinčeva.
– Kako nekoliko?
– Pa da sad završim sa onim što mi je bio princ kad sam bila četvrti osnovne, počela bih da verujem da su svi žapci a da prinčeva nema. Ovako volim da verujem da svako doba nosi sa sobom po jednog princa, za slučaj da se pokaže da su ovi raniji omanuli negde usput.
U četvrtom razredu osnovne, princ je bio dalek i nedostižan. Imao je dugu zlatnoplavu kosu, zeleni ranac sa pokemonima, dar za crtanje i sviranje, i beskrajnu snagu i brzinu, prokletnik, da beži od mene dok ga jurim po školskom dvorištu da mu dam ljubavno pismo sadržaja:
“Hoćeš da mi budeš momak? Zaokruži: da – ne.”
Premda nisam bila sigurna kako se uopšte biva nečija devojka i nečiji momak, potajno sam se nadala da to uključuje da prestane da beži od mene ko đavo od krsta, da mi pomogne oko likovnog i da me sasluša kad mu kažem da se “neznam” ne piše tako.
Danas, kad kažem princ, mislim jak stisak ruke, jake ruke i moždane vijuge u dobroj kondiciji. Kad kažem princ, mislim, da ume da zavrne sijalicu, uključi mikrotalasnu kad mi se ne kuva i da bar urolamo tepih sa strane da ga ne gledamo ako nas mrzi da usisamo. Da je okej da nas mrzi da usisamo.
Da ne moram uvek da mu budem žena, ona famozna, što kida po kuhinjji, na ulici i u krevetu. Da me voli i kad bivam devojčica sa smešnim čarapama koja umotana u ćebe skroluje “fluffy puppies” po pinterestu i podmićuje se kockicom čokolade ili kesicom čipsa.
Da mi se ne krsti kad sa dvaesikusur skupljam blokčiće i tražim najveću novogodišnju jelku. Da ne smara što sam na fejs okačila status da pada sneg, da ne kaže da je “Nova godina dan kao svaki drugi” i da zna da mi popravi omiljene lampione. Da zna da popravi mene.
– Okej, ali kapiraš da to ne zvuči kao princ baš?
– Ne, a? Pa, onda mi princ i ne treba.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.