Bilo jednom jedno lepo vreme kada su ljudi radili ono što znaju. Pevali su oni koji imaju sluha, glumili oni nadareni da se izražavaju govorom, mimikom i pokretom, pisali oni koji imaju ideje i sposobnost da ih kroz pisanu reč prenesu drugima. Danas se štošta promenilo – svi bi želeli da rade sve. Negde je nedostatak talenta moguće nadomestiti pomoću savremene tehnologije, pa se tako brojni promašeni tonovi izašli iz grla fizički, ali ne i muzički obdarenih pevačica lako „peglaju“ u predviđenim za to kompjuterskim programima. Sa glumcima je već nešto teže, jer nema tehnologije koja bi valjano prikrila recitovanje teksta dostojno učenika osnovne škole, niti „umetničke“ grimase koje prenose glupost daleko više od emocije. Srećom, ne nedostaje površnih gledalaca kojima je daleko važnije da glumac bude lep, nego da ume da glumi.
A šta je sa književnošću? Ona je, ili bi makar trebalo da bude, namenjena nešto prefinjenijem delu čovečanstva, onom koji još uvek ceni razum i kvalitet više od lake zabave i kvantiteta. Pa ipak, činjenica je da su „propisali“ mnogi koji sa pismenošću i književnim talentom i nemaju baš mnogo dodirnih tačaka. Pišu romantične domaćice u pauzi između kuvanja i peglanja, dokoni penzioneri koji ustaju u cik zore i moraju nečim da ispune vreme, matori tinejdžeri uvereni da su njihove s mukom sklepane rečenice vrhunac mudrosti čovečanstva.
Ne, nipošto ne tvrdim da se pisanjem mogu ili smeju baviti samo doktori književnosti, niti da domaćice, penzioneri i tinejdžeri ne mogu postati pisci. Ali prilično sam sigurna da se piscem, pa i novinarom, ne može nazvati neko ko ne poznaje gramatiku i pravopis jezika na kome piše, niti neko ko u sebi ne nosi nijednu kvalitetnu misao koju može da pretoči u književno delo.
Da li ste bili u prilici da prelistate zbornik odabranih radova sa nekog književnog konkursa? Ako jeste, verujem da ste se bar jednom zapitali – „Ako su ovo najbolji radovi, kakvi li su tek ostali?“ Ukusi su različiti, ali ako se bar nekoliko inteligentnih i obrazovanih ljudi složi u tome da se u zbirci od dvadesetak tekstova može naći jedan ili dva koji su zaista kvalitetni, jasno je da tu nešto ozbiljno nije u redu. Još više bode oči nepismenost, pojava koja svetu književnosti ne bi smela imati pristup. Štaviše, nedopustive greške uvlače se ne samo u poeziju i prozu, već i u tekstove književnih konkursa. Neminovno se nameće pitanje: kakav se kvalitet i može očekivati od jednog literarnog nadmetanja, kada ni sami njegovi pokretači nisu u stanju da sroče jedan pristojan tekst? U kom pravcu se zaputila naša kultura, ostavljam vam da procenite sami. Ono što hoću da vas pitam je: da li možda i vi pišete?
Može li se pisanje „uvežbati“?
Često se čuje tvrdnja da je talenat samo mali deo uspeha, dok je sve ostalo trud, vežba i upornost. Neki čak veruju da ovo „ostalo“ može potpuno nadomestiti prirodni dar. Nesporno je da uz veliku želju i marljivost možete naučiti da vozite bicikl, popravljate veš-mašinu ili spremate palačinke na sto načina. Ali da biste bili muzičar, glumac ili možda pisac, verujem da morate nositi u sebi makar klicu talenta. Ako ste kao mali čitali slikovnice ispod drveta dok su ostala deca šutirala loptu po livadi, ako ste se divili čudesnim moćima kucaće mašine ili svoje detinje pesme brižljivo prepisivali u šarene sveske, maštajući kako će jednog dana one prerasti u prave pravcate knjige, ako se kao odrasli noću prevrćete u krevetu jer vam nadolazeće ideje ne daju da spavate i teraju vas da ustanete i zapišete ih, ako vas pesma sama obasja pri pogledu na procvalo drvo ili leptira sa slomljenim krilom… Možda spadate u grupu ljudi za koje bi se moglo reći da su pisci po vokaciji. Ako je tako – pišite. Čak i ako nikada do sada niste.
Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporci!
Bez obzira na to da li ste rođeni kao pisac, ili ste život posvetili želji i trudu da to postanete, ne zaboravite da nije važno samo pisati – još je bitnije čitati. Teško da možete biti istinski pisac ako ne volite miris knjiga, bilo onih starih i požutelih, bilo onih novih, tek izašlih iz štampe, ako vam radost ne obasja lice kada shvatite da iz ukrasnog papira kojim je uvijen rođendanski poklon izranjaju korice sa natpisom, i ako nemate makar skromnu kućnu biblioteku koju strpljivo obogaćujete novim naslovima i sa roditeljskim ponosom gledate kako raste. Čudnovata narav ljudske vrste dovela je do paradoksa u kome ljudi koji pišu i imaju ambiciju da odštampaju sopstvenu knjigu jednostavno sami ne vole da čitaju. Štaviše, neki od njih smatraju da je čitanje suvišno gubljenje vremena (pretpostavljamo da pod time podrazumevaju čitanje dela koja je napisao neko drugi, manje zanimljiv od njih samih). Čitanje dobrih pisaca otvara um za nove svetove; oplemenjuje dušu i bogati rečnik; nadahnjuje i donosi nove ideje. I nema kvalitetnog pisanja bez isto tako kvalitetnog čitanja.
Gde su granice slobode?
Umetnička sloboda je jedno, a nepismenost nešto potpuno drugo. Svidelo se to nekome ili ne, književnost počiva na jeziku, a jezik na određenim pravilima. Pisati, a ne poznavati osnove pravopisa i gramatike jezika kojim se pritom služite isto je kao biti građevinar koji ne ume da se popne na skelu ili ne zna razliku između crepa i cigle ili kreča i maltera. I verujem da niko ne bi voleo da mu neko takav sagradi kuću u kojoj će živeti. Tačno je da je svaka umetnost zasnovana na slobodi i kreativnosti, ali ovo ne znači da se možete smatrati dobrim piscem ako sebi dajete „slobodu“ da jezik „kvarite“ po sopstvenom nahođenju. Ako verujete da je ispravno upitne rečenice započinjati sa jer, da je svejedno hoćete li upotrebiti bi ili bih/bismo, ili da rečca ne nema ništa protiv da se lepi uz odrične glagole, možda bi bilo korisno da razmislite o tome da se opismenite. Žalosno je što se primetan nivo nepismenosti često nalazi i kod inteligentnih ljudi koji imaju šta da kažu i od kojih bi mogli postati autori zanimljivih dela. Ali, da se ne lažemo – džaba vam dobra ideja, ako ste je pretočili u tekst prepun svakojakih grešaka koje celokupni utisak ruše kao kulu od karata. Lepo je što ste se učlanili u neku od grupa simboličnih naziva poput „Opismeni se“, ali pokušajte da i sami poradite na svojoj kulturi izražavanja. Rečnik srpskog jezika iz 2011. i Pravopis Matice srpske iz 2010. godine možete skinuti sa interneta, kao i druge korisne priručnike, poput Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica ili Rečnika sinonima Pavla Ćosića. Ne košta ništa, a vredi mnogo. Naravno, samo ukoliko vas ne mrzi da na njih bacite pogled svaki put kada oko nečega niste sigurni. Gramatiku za osnovnu ili srednju školu sigurno još uvek čuvate negde po pregradama radnog stola – prelistajte je ponekad uz jutarnju kafu, umesto omiljenih dnevnih novina.
Nekada davno, jedan mudar čovek po imenu Dositej osporio je valjanost izreke „Kakvi smo, da smo, svoji smo“. I predložio da je bolje voditi se njenom izmenjenom varijantom: „Svoji smo, nek smo valjani.“ Kada pronađete sebe u ovom tekstu, razmislite – zašto ovo ne bi važilo i za književnost? I zar nije kultura ono čime se dičimo i ističemo kao nešto što nas čini uzvišenijim od životinja? Dajmo sve od sebe da je obogatimo, ali nemojmo je kvariti. Ne možemo svi raditi sve – a za tim nema ni potrebe.
Piše: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
