Očekivanja – možete im uteći jedino ako živite sami na pustom ostrvu, posvećeni sebi i branju jestivih bobica. U suprotnom, čitavog života neko će od vas nešto očekivati: najpre da završite osnovnu školu, zatim srednju, da upišete fakultet, diplomirate, i na kraju, naravno, da pronađete pristojan posao i udate se ili oženite, kao što osobi vaših godina i dolikuje.
„A ima li neki dečko/devojka?”
“Samo da smo mi živi i zdravi da dočekamo da se udate/oženite!”
“Vaša generacija već uveliko šeta decu, a vi kad ćete?“
Sigurno ste bar jednom u životu čuli neku od ovih rečenica, upućenu vama ili nekom vama poznatom. Izgovaraju ih uglavnom babe i dede koji jedva čekaju unučiće, i majke i tetke zabrinute što njihova omatorela deca nikako da stanu na ludi kamen. Jasno je da se ovakve izjave daju sa najboljim namerama, iz želje da se neko „skrasi“ i živi srećno i spokojno, kao sav normalan svet. Ali, ako niste u koži onih koji pitaju, već onih kojima su pitanja upućena, mora da ste se bar jednom zapitali – zašto? Da li je “večna ljubav” zapečaćena brakom (na stranu pitanje o njenom realnom postojanju) univerzalni recept življenja? Moraju li, i zbog čega, baš svi preći ovaj “razvojni” put?
Često zamišljam ljude kao sićušne oblike kojima se život (ili možda društvo) poigrava. Teorija braka samo je jedna od igara koje čoveka pokušavaju da smeste u određeni kalup – ovoga puta onaj po kome je naredni stepen oblikovanja, nakon završene škole i srećno nađenog posla, vezivanje za osobu suprotnog pola. Pa ipak, naivno je verovati da su svi ljudi loptice koje se savršeno uklapaju u okruglasti oblik kalupa – mnogi su drugačiji, ćoškasti, kockasti, trouglasti. I jednostavno je nemoguće, i štaviše nepotrebno, uporno ih gurati u unapred stvoreni model. Pogledajte decu – mnogo češće od odraslih, ona znaju šta žele i šta ih čini srećnim. I nipošto ne možemo tvrditi da će baš kod svake devojčice oduševljenje izazvati lutka sa dugom plavom kosom, ili da će svaki dečak ovako reagovati na automobilčić na daljinsko upravljanje. Nekoga će daleko više obradovati blok i tempere, drugoga slikovnice sa lepim ilustracijama, a nekog desetog – tek prohodalo mače sa smešnom šarom između očiju. Odrasli često zaboravljaju na različitosti koje nas čine onakvima kakvi jesmo. I zato im je nepojmljiva ideja da ima ljudi koji jednostavno nemaju potrebu da sa nekim stupe u zajednički život. Kao što neko više voli tempere od Barbike ili slikovnicu od kamiončeta, tako ima i onih kojima sloboda i samostalnost prijaju više od nošenja burme. I u tome nema ničeg neobičnog niti nenormalnog, niti je pravilo da, ako ste samac, morate biti nesrećni i nezadovoljni. Ipak, ima toliko toga čime se može dostojno ispuniti jedan ljudski život.
Naravno da morate imati dobar i precizan nacrt da biste napravili kuću, i svakako je korisno slediti recept da bi vam torta ispala kako valja. Ali život je nešto sasvim drugačije – za njega ne postoje recepti i nacrti, a ne bi trebalo ni da ih bude. Ali ipak, čak i ako se slažete sa ovom tvrdnjom, nemojte gubiti vreme da je obrazlažete bakama i strinama koje jedva čekaju da vas udaju ili ožene – jer će rezultati biti isti kao kada biste ih ubeđivali da niste gladni ili da, daleko bilo, ne verujete u Boga. Ponekad, najbolje je da jednostavno naučite da se smeškate, dok u glavi kujete neke samo vama poznate planove.
Izvor fotografije: pexels.com
