O čemu da pišem, ako ne o ljubavi?
Da li da pišem o tvojim načinima da me nasmeješ u najtežim momentima?
Da spomenem onaj dan, kada smo se sreli ispred mog ulaza?
Brzo si hodao ka meni, a onda me zagrlio najsnažnije do tada. Odmah sam počela da plačem. Ti si me sve jače stezao i govorio si neke reči pune podrške, ljubavi i saosećanja, glasom tako hrabrim, a tužnim zbog moje tuge. Onda sam se isplakala, ostavljajući ostatke maskare po tvojoj plavoj majici. Poljubio si me u teme i dlanovima mi obrisao ostatke šminke sa obraza.
“Koristi jeftiniju šminku sledeći put kad budeš planirala da plačeš, bankrotiraćemo”, rekao si mi.
I stvarno sam se nasmejala.
Tokom večeri sam se ismejala.
Posle sam zaboravila i zašto sam plakala.
Da li da pišem o našem prvom letovanju?
O tebi, koji guraš dva kofera – jedan roze, jedan crni. Dok konstatuješ da sam jedina osoba na ovom svetu koja nosi kofer teži od nje same.
Sećam se još i tebe u moru, tebe na pesku, tvoje glave u mom krilu.
Sećam se da ti je koža bila slana i da si bio tako lep na suncu. I sivog šortsa se sećam i plavog suncobrana zaglavljenog između dva kamena.
Sećam se sreće.
One prave.
Koja se ne zaboravlja.
Da li da pišem o praznicima? O kupovini novogodišnje jelke i ukrasa? O tvom čudnom ukusu, oko kog smo se uvek sukobljavali.
O tome da roze boja ne može da ide uz crvenu i da novogodišnji bor ima predebele grane. O tome da sam milion puta opsovala dok sam ga kitila, a da sam ga zapravo baš zavolela.
Da li da pišem o točenom, mutnom pivu, na drvenom stolu jednog kafića na periferiji?
O dva narandžasta kačketa, okrenuta naopako? O tvojim nebo plavim očima, u kojim sam se prvi put pronašla? O tvojim dlanovima, pod kojim sam se svaki put gubila?
Da li da pišem o slagalici koju nikada nisi složio? Ili o filmovima koje nismo odgledali do kraja, jer si zaspao?
Da li da pišem o tome kako dobro praviš kokice? Kako imaš loše pamćenje? Kako zaboravljaš koja mi je omiljena boja i gde si ostavio ključeve.
Da li da pišem o tome kako nikada ne zaboravljaš da me poljubiš baš kad treba? O tome kako nikada ne zaboravljaš da pročitaš moj tekst, čak i više puta.
Da li da pišem o kafi koju mi ujutru skuvaš, ili o tome kako brineš o mom zdravlju?
O tome kako se budiš u toku noći, da me pokriješ preko stomaka, roze frotirom?
Ili o svoj podršci koju mi pružaš?
Da li da pišem o tome koliko te volim?
I o čemu uopšte pišu oni koji ne znaju da vole?
I zašto bi iko pisao o bilo čemu drugom, sem o ljubavi?
A ja o bilo čemu drugom, osim o tebi?
Autor: Anđela Češljarac
favim.com
