Pisanje je put do spoznaje sebe. Priznavanje sebi, obično noću, ono što preko dana ostavimo po strani i ne razmotrimo s pažnjom. Pisanje je davanje obećanja sebi da ćemo biti bolji, prepuno je nesvesnih izražavanja brige za sebe i svoje mentalno zdravlje. Ono podseća na postupke iz prošlosti, ali da bi bilo produktivno, ne sme da opterećuje scenama iz prošlosti. Treba da nam saopšti da se nešto dogodilo, pruži nam mogućnost da objektivno i konstruktivno iskritikujemo postupke koje smo preduzeli i pruži nam dovoljno fokusiranosti da sebi stavimo to na papir. Kada se priča piše, ono što stavimo na papir, jasno formulisano, to znači da smo tog trenutka mi rešili svoj odnos prema tom događaju koji smo opisali. Tog trenutka zauzimamo stav prema njemu i praštamo sebi, dopuštamo da proživimo uspomene i da prebolimo. Dopustili smo sebi da se osvrnemo još jednom iza sebe da bismo slobodnije i rasterećenije mogli da nastavimo da hodamo napred.
wallhere.com
Inspiriše nas prošlost, a onda krademo deo svoje sadašnjosti i investiramo je, kroz pisanje, u budućnost. Ako je investicija dobra, u budućnosti će se naše pisanje isplatiti. Poslednje na šta mislim pod ovim je materijalno pokriće. Ne, to nije motiv za pisanje. Pisanje je potreba koju duša ima; da saopšti, makar kroz šapat, šta je tišti. Naravno ima i dobrih momenata o kojima se piše, ali budemo li razmislili o svim književnim delima koja smo do sada pročitali, doći ćemo do zaključka da su ona pisana onda kada je nešto bolelo, kada je onaj koji piše izgarao u patnji, žalio za nečim, borio se sa teškim osećajima krivice, depresijom, apatijom, psihozama… Pisanje je bilo izlaz i odraz unutrašnjih osećaja. Čak i da je u delu dobrim delom pisano o sreći i o nekim lepim trenucima koji su na tog pisca ostavili nekakav trag, budemo li malo dublje zagrebali ispod površine, iza reči koje su odštampane na papiru, doći ćemo do toga da je inicijator za pisanje bila bol, a pisac koji vešto ume da barata svojim izrazima, izveštiće se u tome da u poglavlja o najvećoj sreći utka tugu koja ga je na pisanje podstakla.
Zašto tuga više inspiriše od sreće? Čovek se, kada je srećan, nalazi u nekom stanju privremene ekstaze i on zanesen tim doživljajem nema vremena za bilo kakvo preispitivanje. Sreća je instant doživljaj koji se, kada nastupi, uzima zdravo za gotovo. Bila ona zaslužena ili ne, u njoj se jednostavno uživa. Ali tuga je ta koja postavlja pitanja. Ona izvlači ono duboko skriveno u čoveku i ponekad ga primorava da to izbaci iz sebe, izgovori naglas. Ponekad ga, međutim, navodi na to da sve to duboko sakriveno zakopa još dublje u sebi.
Možda smo, kada izaberemo pisanje, pomalo sebični, jer zapravo pisanje pomaže nama da nešto savladamo ili prevaziđemo, ono je dobro za nas kada sa svojim strahovima, bolom ili teskobom želimo da se suočimo. Ipak naši akteri koje biramo da opisujemo mogu se naći ogoljeni pred ljudima mimo svoje volje. Imamo li mi prava da nekog bez pristanka ogolimo? Naravno, možemo pisati o ljudima bez navođenja njihovih imena, premda se u mislima može pojaviti pitanje: da li je to fer prema nekom drugom? Dovoljno je samo to što mi znamo na koga mislimo dok pišemo. Koliko je pisanje fer prema nama samima uopšte?
Često čitam kako psihoterapeuti i psihijatri preporučuju pisanje kao način da se čovek izbori sa problemom i osvesti pojedine greške u ponašanju. Međutim, ima dana kada mi se čini da imam toliko toga da napišem, reči tumaraju u mojoj glavi brže nego što mogu da definišem oblik svake od njih i nestaju, ali osećam ih i dalje. Ipak, u takvim trenucima ponekad ne sednem da pišem. Pisanje me čini nervoznom. Uplašim se da se misao sutradan neće pojaviti u svom čistom obliku, tako iskrena i oslobođena bilo kakvog ulepšavanja… Ali je puštam da ode. Ponekad mi se čini da dugujem rečima da ih ne iskažem. Da će mi se u nekom trenutku vratiti bolje i istinitije. Dozvoljavam im da budu slobodne. Ponekad mi se čini da je priča koja nastaje ugušila slobodu reči koje čine njenu strukturu i da, iako nam se čini da su izmakle iz naših misli, one uvek pronađu način da nam se vrate kada i mi budemo spremniji da ih razumemo.
Autor: Tijana Katić
