„Pljeskavica ili giros?“, upitala je.
Gurnuo je ruku u džep i izvadio srebrni novčić koji je odbljesnuo pod svetlom ulične lampe. Bacio ga je u vazduh i uhvatio i pre nego što je imao priliku da počne da pada. Zatim je brzo bacio pogled na njega i sigurnim glasom rekao: „Giros“.
Bila je začuđena, ali i zaintrigirana. „Da li si ti to upravo doneo odluku o tome šta ćeš da jedeš bacanjem novčića?“
„Da“, odgovorio je potpuno ležernim glasom.
„Zato što je to tako teška odluka, ili…?“
Uzdahnuo je obarajući pogled. „Nadao sam se da ću ovaj razgovor uspeti da odložim bar do drugog dejta, al’ dobro sad… Što pre završimo s tim, to bolje.“ Zastao je. „Stvar je u tome da… Da li si znala da ljudi većinu svakodnevnih odluka ne donose na osnovu logike nego na osnovu toga kako se povodom nečega osećaju?“
„Ne… Kako to misliš?“
„Pa evo uzmimo na primer tvoje pitanje da li hoću da jedem pljeskavicu ili giros. Ti si ustvari mene pitala da li mi se više jede pljeskavica ili giros, to jest, da li OSEĆAM da mi se više jede pljeskavica ili giros.“
„Hm… Da… Ima smisla. Isto, kad si ti mene pitao da li hoću da izađem sa tobom večeras, ja sam rekla da, zato što sam osećala da želim večeras da izađem sa tobom. Nisam sračunavala i pravila liste za i protiv. Okej, ali kakve to ima veze sa tvojim bacanjem novčića? Iz principa nemaš emocije prema hrani?“ Nasmejala se sopstvenoj šali.
„Tako nešto, samo što nije stvar principa nego mogućnosti i nije samo prema hrani nego i uopšte…“
Zastao je i digao pogled ka njenom licu gde se susreo sa podignutom obrvom iznad njenog upitnog pogleda.
„Što znači?“, upitala je posle kraće pauze.
Ponovo je uzdahnuo obarajući pogled. „Nemam emocije… Mislim, ne baš potpuno, ali uglavnom. Nije baš jednostavno kao u filmovima, ali praktično, u većini slučajeva, se može svesti na tako nešto.“
Podigao je pogled ka njoj i umesto emocije straha ili gađenja, koje je očekivao, naišao je na radoznalost. To ga je ohrabrilo da nastavi.
„Zbog toga ja većinu odluka moram da donosim detaljnom kognitivnom analizom, sabiranjem svih pluseva i minusa, a ume jako da zamara kad to radiš svaki dan, ceo dan. I zato… Zato uvek nosim ovaj novčić u džepu da mi pomogne oko lakših svakodnevnih odluka i oko onih odluka koje bi se inače donosile konsultovanjem emocija.“
„Zanimljivo…“, rekla je zamišljeno. „Čekaj malo! A kako si odlučio da mene pozoveš na dejt? Detaljnom kognitivnom analizom ili bacanjem novčića?“
„Bacanjem novčića…“, odgovorio je uz osmeh.
Zaustila je da nešto kaže, ali je zastala. „Ne znam kako se osećam povodom toga“, rekla je.
„Sad znaš kako je meni svakog dana“, rekao je dok mu se osmeh sve više širio usnama.
„Predpostavljam da si u pravu…“
„Ali… U ovom slučaju, mislim da bi trebalo da se osećaš dobro povodom tog bacanja novčića.“
„Jel’? Zašto?“
Smeškao se gledajući je pravo u oči. Namerno je pravio dugu pauzu kako bi hranio njenu radoznalost.
„Sećaš se kako sam rekao da nisam baš u potpunosti bez emocija?“
„Aha…“
„Pa… Novčić je rekao da te ne pozovem…“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com
