,,Šta uopšte znači biti slobodan? Ne nositi lance?” postavljam najboljoj drugarici pitanje, dok, u sitne sate, tamanimo čokoladu i pravimo se da gledamo film. Inače, u toku je cjelonoćni maraton njanjavih romantičnih filmova. Volim njanjave romantične filmove, ali sam trenutno u blago filozofskom modu. Definitivno nije trebalo da pojedem sve one silne slatkiše. Da nisam ne bi me spopadale mudre misli u ova doba.
Nastavljam ja svoje filozofiranje, ne obazirući se na film u kojem se neko dvoje cmaču sve u šesnaest. ,,Mislim da sloboda nije samo ne biti u zatvoru. Ima tu mnogo više od toga. Nego, daj mi tu čokoladicu ovamo, pa da ti pričam.”
Odmotavam čokoladicu i usput pričam. ,,Biti slobodan znači biti nezavisan. Moći, u nekim granicama, ustati i reći ‘E sad ću da se spakujem i idem mjesec dana u, na primjer, Pakistan da izduvam. Mada bih ja radije na Siciliju, Pakistan je samo primjer neke Nedođije u koju možeš da odeš. Razumiješ? Biti u mogućnosti da odeš gdje hoćeš i kad hoćeš. Zato i hoću da budem digitalni nomad. Moj laptop, moj kofer, moje kreditne kartice i ja. Ne želim da zavisim od nečije dobre volje da me pusti ili ne pusti na godišnji u prvoj polovini avgusta. Ne želim da ulažem svaki atom nade u slobodan petak između vikenda i državnog praznika u četvrtak. Neću da se nadam da ću sav posao završiti u toku radnih dana i da ću u subotu i nedjelju moći da šmugnem negdje na romantični vikend. Neću da mi neki šef stavi lance. Nego, skrećem s teme, ali moram da prokomentarišem. Ova čokoladica je baš ukusna. Bijela, pa sa sušenim lješnicima. Gdje si je našla, života ti? Bilo kako bilo mislim, zapravo, znam da neću ništa uobičajeno. Neću radno vrijeme od 8 do 16, nakon kojeg odem kući i ručam i onda nastavim da radim do 21, jer za 8 sati u kancelariji nisam stigla da završim sav posao, neću stresove na svakom koraku. Jednostavno neću! Hoću da budem digitalni nomad!!!”
Lela premotava film, a ja uzimam drugu čokoladicu. Ovog puta crnu sa višnjama. Ono dvoje u njanjavom romantičnom filmu su se posvađali. Ne brinem, u narednih 20 minuta će da se pomire.
,,Znaš Mico, pod jedan si zla i pakosna, zbog čega, jelte, imaš jaku kiselinu i zato ne možeš da se udebljaš iako jedeš kao termit. Pod dva, ja volim moje radno vrijeme od 8 do 16. Jeste da se nekad malo otegne, ali šta je tu je. Sigurica je. Plaća račune. Jesu lanci, ali, u neku ruku, pružaju sigurnost. Znaš da ćeš imati šta da jedeš. U svakom slučaju bolje lanci posla nego lanci neimaštine.”
Slušam Lelu i razmišljam. Ima neke logike to što Lela priča. U neku ruku to je izbor između dva zla. Pred takvim izborom i sama bih izabrala isto, bez ikakvog razmišljanja. Mada, moj ,,status” nomada ne bih baš da mijenjam ako ne budem prinuđena.
Odmotavam čokoladnog zeca, odgrizam mu uvo, i sine mi da ni kao nomad nisam sasvim slobodna, samo sam vezana lancem koji je dovoljno dugačak da imam iluziju slobode.
Neka. Bolje i tako, nego da imam iluziju radnog vremena od 8 do 16.
Autor: Milica Galić
