Noću je sve dosta teže! Vazduh kao da jedva prolazi kroz grudi, pa ih kida, lomi, pritiska… Teže se diše, pa duši postaje tesno, kao da ne pripada tom telu i čini joj se da je zalutala i hoće napolje. Da, noć ume da bude toliko teška i bolna da njena sablasna tišina ne umiruje, nego unosi nemir u telo i ono počinje da drhti, misli divljaju u glavi, nikad crnje, beskrajne…
Kao da se sva tama spolja uvuče pod kožu, počne da teče venama umesto krvi i ispuni svaku poru, pa sve ono što je tokom dana delovalo bezazleno, tada postaje nesnosno. Sve pozitivne misli, sve reči utehe, nade i osmesi odlaze nekud, nestaju u tami i prepuštaju mesto beznađu, melanholiji, suzama.
pinterest.com
Prizivam san kao spas, ali crne misli ga teraju, ne dozvoljavaju mu dugo, dugo da dođe i donese spasenje, noć želi da vlada dok me potpuno ne istroši, dok ne iscrpi svu energiju iz mene, koju sam tokom dana pažljivo sakupljala. I tek kad uzme svaki atom moje snage, svaku iskru sreće i poslednji osmeh sa mog lica, noć dozvoli snu da me obuzme, da me ušuška i pruži mi šansu da u njemu pronađem neko srećnije mesto.
I tako svake večeri, umesto smiraja, dođe nemir, sva težina života, sve boli i nesreće sveta dođu sa noći, vrzmaju se po glavi, udaraju po grudima, uznemire srce i mozak, šire se krvotokom i zalede telo, pa ga lome u hiljadu komada. Noću su i suze slanije, više peku, obilnije su i ne zaustavljaju se lako, noću je i samoća nepodnošljivija, jezivija i nekako sablasna, jednako crna kao i ta noć kojom odjekuje tišina.
Sve je tiho u noći, samo je tišina glasna i sve je tamno, samo tuga isijava, samo želje odjekuju i odzvanja eho večnih nada koje mi noć vraća, koje se odbijaju o njene zidine i dolaze ponovo meni, da žive, peku, bole i lome, da budu večno tu i da ih veče redovno rasplamsa, a potom bolno ugasi.
Autor: Bojana Krkeljić
