Kada smo deca, plašimo se mraka
Mira koji dolazi noću
Tada čudovišta vrebaju
Kriju se u ormanima i ispod naših kreveta
Njihovi pipci puze uz okvire ležaja
Oštri zubi presijavaju se na mesečini
Stotine sićušnih očiju iz mraka zure pravo u nas
Plašimo se
Kada smo odrasli, plašimo se svetla
Haosa koji dolazi danju
Čudovišta imaju ljudska lica
Jer šta je strašnije od drugog čoveka
Ogledala svih tvojih slabosti
Sada strahujemo od pojmova,
Smrtnost, usamljenost, neuspeh
Plašimo se
Kada nestane struje u celom gradu
Ulične lampe zatrepere i ugase se
Ostajemo u potpunom mraku
Čudovišta iz detinjsta ponovo se pojavljuju
Nisu ostarila ni dan
Tišinu ispunjava grebanje njihovih kandži
Najednom nam nedostaje noćno svetlo
Plašimo se
Autor: Ivona Gaćeša
tumblr.com
