Noć vedra, tiha, mirisna, kao stvorena za dubok, miran san. Onako sveže istuširana, malaksala i strašno umorna, samo sam se stropoštala u krevet, pokrila i zagrlila jastuk, prilično sigurna da je to kraj jednog dugog i napornog dana.
Ali,kada čovek najviše očekuje, desi se vrlo lako da najmanje dobije.
Ubrzo sam shvatila da je to još jedna noć kada dođe do svođenja računa.
Oči postaju širom otvorene, a mozak se zagreva i priprema da se bavi vrlo ozbiljnim pitanjima.
Zašto sam danas onako postupila?
Kako sam mogla biti tako bezosećajna da ne vidim da sam nekog povredila?
Pa, šta ako sam povredila, zaslužio je! Ne može tako postupati bez posledica, pa i on je pogrešio!
Dobro, da li si stvarno došla do tog nivoa da se upoređuješ sa drugima, zar ne bi trebalo da si bolja od toga.
Jeste, ti se uvek trudi da budeš bolja, zato stalno ispadaš gora.
To tako krene kao spori voz, pa počnu da se nižu stvari kao vagoni, i tu negde u pola noći zahukta se. Projure razne slike, krenu ideje, situacije, lica bliskih ljudi ili onih usputnih, bez puno logike. Jedna drugu prekida, nadovezuje i priča se toliko razveže da sam već daleko od bilo kakve ideje od sna. Progura se tu I neko odmeravanje snaga između dobrog i zla u meni.
Ako dočekam zoru budna, znam da je bilo više loših, ili samo jedna stvar koju ja nisam mogla prevazići. Savest me je mučila, gušila, terala me sama sa sobom da se rvem do ranih jutarnjih sati. Na kraju nije bitno ko je pobedio, od umora sam pala.
Mrzim takve noći, umore me, poremete. Sa sutrašnjim danom mogu samo da se pozdravim, zahvalim se što je osvanuo i zalivam se kafama, jer je to jedino sredstvo u borbi da dočekam sledeću noć, a da mi na nekom stolu ne padne glava od nespavanja.
Ali, dok god je tih noći, ja verujem da sam dobar čovek ili da sam barem najbolja što mogu biti. Još uvek imam u sebi onaj glas, koji mi ne daje da se udaljim od svoje suštine, koliko god dan na mene naskakao, forsirao me da se menjam.
I biću ponosna na sebe, sve dok je takvih noći.
Autor: Ceca Antić
