Zapravo, priča o njima, kao takva, možda i ne postoji. Iz više razloga.
Postoji njena priča o njemu… i njegova priča o njoj.
On, na primer, on je baš voleo da ga vole.
I nikako, ama baš nikako, nije voleo da voli više.
Kad voliš više, govorio je, obavezno ti se obije o glavu.
Kad voliš više, izgaze te, izlome, i dok trepneš, gledaš svoju stručnu literaturu, video-igre i muzičke instrumente kako lete kroz prozor potkrovlja u koje ste se zajedno uselili sve do dvorišta u kom pokušavaš da uhvatiš ono što se spasiti može. Naravno, ako se tog nečeg ne dočepa njen jednako histerični pekinezer ili neki drugi slični živčani psić.
A ona, s druge strane…
Bogo, ona je tek bila poseban slučaj.
Znaš, ona nikad nije bila ona zbog koje ti zastane dah u prevozu, ili ona koja te pokosi pogledom. Ona za koju njegovi ortaci misle: „Brate, kakva riba.“
Ali je bila od onih drugih, onih nemoguće uvrnutih.
Od onih kojima sasvim slučajno daš šansu da ti se obrate i onda se brzopleto zaglaviš između njihovih reči.
I onda se zatekneš tu negde, slušajući kako govori nešto suludo, dok tražiš način da je ne voliš više. Jer ako voliš više… znaš već. Nagrabaš ako voliš više.
I eto, dakle, priča o njima je, najblaže rečeno, poprilično čudna.
Njoj su uvek govorili da batali sumnjive haose i izađe sa tim finim i sređenim dečkom koji će joj pridržati vrata, držati je za ruku, donositi kafu u krevet i izvlačiti iz kreveta mirisom tek pripremljenog omleta. Njoj su uvek govorili da zaslužuje i više od toga. Da posle proživljenih haosa to dođe kao jedina adekvatna nagrada.
Njemu su, opet, govorili da batali te uvrnute žene koje se plaše zvona telefona, saobraćaja i zezanja. I da nađe neku slatku malu neopterećenu visinom, planerima i potrebom da sve zna i definiše. Njemu su govorili da se otkači od ženskih emotivnih nereda i nepotrebnih komplikovanja. Da posle proživljenih haosa to dođe kao jedina adekvatna nagrada.
I batalili su se.
Ona je spuštala glavu na fino popeglanu košulju divnog mladića koji je savršeno mirisao i spokojno mu žmurila na ramenu, povremeno otvarajući oči da otera neželjene goste.
On je šetkao lepršavu malu koja nije razmišljala previše a pila sasvim dovoljno da ga isprati i zaspi pre njega. Onda bi on žmurio slušajući je kako diše i povremeno otvarajući oči da proveri ko leži pored njega.
I iako večernji nemir ume da ih zagolica, jutra su oduvek posebno čudna.
Poslednjeg ponedeljka u mesecu, on bi proveravao telefon dok se ona ne probudi, a ona bi, čim progleda, otkucala tu jednu poruku. Standardnu. Jednu mesečno. Kao optimalnu dozu.
„Dragi, kafa, popodne?“
„Nisam ja tebi dragi.“
„Niti se meni pije kafa popodne.“
„Pivo?“
„Večeras.“
I to bi bilo sve.
Par piva, poslednjeg ponedeljka.
Jer priča o njima je poprilično čudna.
Možda zato što su oni poprilično čudni, a možda i zato što njihova priča – nikad nije ni postojala.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.