Danas sam malo nervozna.
I malo tužna. Možda malo i besna.
Na sebe, uglavnom.
I psuje mi se.
Baš.
A dame ne psuju, znate.
Moj drug mi to stalno govori
Kad me god čuje kako izgovaram neku sočnu psovku.
A šta ću. Volim da psujem.
Nekako mi u ovakvim danima dobro dođe.
To su oni neki dani kada vam je i sve i nije vam ništa.
Čas ste ravnodušni, a čas vas sve i svi bole.
I u tim danima dođe u glavu onaj neko.
Pokrene se stari mehanizam u mozgu
Koji reaguje na njegovo ime.
Ili na njegov lik.
Miris.
Ili na sećanje o njemu.
Na taj broj telefona koji si se zarekla da više nećeš pozvati.
I tada kao da hiljadu malenih svitaca u glavi čisti prašinu sa točkića
I podmazuje taj mehanizam.
Da lakše krene. Da brže radi.
A svici su čudo, znate.
Koliko se god trudili da ih uhvatite i sprečite u svemu tome
Ne daju se mali đavoli.
Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš.
I tako prođe dan, pa i noć.
Fališ.
Tad fališ jako, i sve boli.
Ali prođe.
Dođe jutro.
I tada ponovo znam da nisi dovoljno lud da me voliš.
I tada ponovo rešim da ni ja nisam dovoljno luda tebe da volim.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.