Decembar. Čarobna jutra. Sve blješti. Sijaju novogodišnji ukrasi, jelke, zgrada Ušća, lica ljudi… A ja?
Koračam i plačem. To je valjda tako kad otpustiš (tako sam bar negde pročitala) ili su to samo moje ženske bubice.
Ne znam i ne razmišljam. Idem i puštam sve napolje. Ne čuvam više ništa za sebe, barem ne od tebe. Davno sam prestala da analiziram svoje postupke, shvativši da tu nema nikakve logike, da srcu ne možeš narediti, da kad nešto nećeš to je verovatno zato što potajno hoćeš, pa zato namerno nećeš. Ili jednostavno samo nećeš. Ili ne smeš da hoćeš. Ili nećeš da hoćeš. Glavno je da nešto nećeš.
Ali nije da ne smem, ja stvarno neću.
Neću da se ljubimo. Neću sa tobom na koncert klasične muzike, da slušamo tvoju tetku kako svira. Neću da zajedno gledamo Zvezdu na Marakani. Neću da idemo na žurku tvoje sestre tu iza ćoška. Neću da ti ispričam svoju priču. I neću da ti se javim. Neću da se provodimo zajedno, jer to poprilično dobro radim i sama. Možda čak i najbolje. Neću jer biram da sačekam ono što stvarno hoću.
Neću jer nedovoljno hoću.
A nikada nisam bila za mlake stvari, lažna prijateljstva, mlitavi stisak ruke, ćaskanja u prolazu, prazne ljude…
Ljudi pristaju na manje jer se boje da više ne zaslužuju, da više neće ni dobiti. I neće, ako ne budu dovoljno hrabri da više požele, ako to i ne potraže. Ne budite mlaki. Budite odvažni. Ne pristajte na polovične ljubavi, osim ako ne želite da budete polovično srećni ili još gore nesrećni.
Ja neću jer hoću da sačekam ono što stvarno hoću.
A čekati ne boli.
Boli kad imaš ono što nećeš.
A sad konačno znam šta hoću.
Hoću da ne mogu da kažem ,,Neću”.
Zato me pustite, danas necu nikakva čarobna jutra, zaljubiću se…
Zaljubiću se sutra!
Autor: Milica Katić
