M,
Srećna ti ova nova,
Želim ti da ne zaboraviš da pišeš,
i da zaboraviš onog o kome pišeš.
Time ću ti poželeti da budeš srećna.
Sinoć sam pričao nekom o tebi.
Pisac je, kaže, bar mi se tako predstavio.
Ne mogu ja od tebe, moja Marina,
Nigde.
Ima te na svakom ćošku.
Ima te i kad ne želim da te ima.
Pričao mi je o tome kako grešim u vezi tebe.
Kako je to, valjda, vama piscima,
kako ti ne voliš da te oslovljavaju, stanje uma, a ne tuga.
Smejao sam mu se, govorivši da me ne razume,
A on da sam ja taj koji nije razumeo.
Maki,
nisam smeo da te pustim,
nisam smeo da te ne razumem.
A ja, jebem li ga čega sam se bojao,
Valjda da ćeš zauvek tražiti inspiraciju u tužnim stvarima, a takvih je sve više.
Pa sam se pitao kud’ ćemo ti i ja moja Maki kad napišeš dovoljno romana, pa onda shvatiš da sam ti ja samo bio olovka kojom si pisala o toliko mana?
Kada je kraj moja Marina?
Dragi M,
Hvala ti na divnim željama.
Ni nova godina te nije promenila.
A ni ova žena.
Neće ni razgovor sa nekim tamo piscem.
Rodiću ćerku M.
I zvaće se Zarja.
Ta žena će te promeniti.
Još jednom, hvala ti na željama.
Ja tebi, ne želim ništa.
Ti u nebo svakako nikada nisi ni verovao.
Autor: Marina Avramović ◊ Izvor fotografije: favim.com
