Nisam uplašena. Odavno sam se suprotstavila svim onim demonima, koji žive ispod kreveta. Odavno sam upoznala senke sa plafona.
Odavno sam se nasmejala mraku iz ormara.
Ne plašim se ni smrti više, ni zatvorenih prozora, ni grmljavine, ni oluje..
Ne plašim se zlih duhova, a ni u dobre vile ne verujem.
Shvatila sam da je bajkama mesto u knjigama, a vešticama u filmovima.
Ni napuštenih kuća se ne plašim.
Ni razbijenih ogledala, ni crnih mačaka.
Ni tišina mi nije strana.. Naučila sam da u njoj uživam.
Ni škripa vrata mi ne smeta..
Ni pregorele sijalice, ni fijuk vetra.
Nisam uplašena…
Sve te stvari su samo u našoj glavi.
Ne mogu da nas ubiju i neće nas povrediti.
Sve su to priče, sve su to plodovi naše mašte..
Ni mrak, ni paučina, ni slepi miševi…
Ništa nas ne može povrediti kao čovek.
Čovek kog smo najviše voleli..
Čovek u kog smo verovali.
Čovek koji nas je od strahova čuvao..
Čovek koji nas je kad grmi tešio…
Čovek koji nas je u mraku grlio…
Ništa nije strašnije od izdaje, od lažnog pogleda, od onog “zauvek” koji ima kraj.
Nisam uplašena..
Jer sve će proći..
I bol će proći..
I dan će proći..
I godina će proći..
I mi ćemo proći..
I sve te senke će nestati kada svane i svetlost će zameniti mrak. I ptice će razbiti tišinu. I ormari će biti prazni. I crne mačke će nam se umiljavati. I oluje će prestati..
I svi će strahovi nestati..
Ali onaj osećaj u grlu neće biti zaboravljen…
Ona gorka knedla.
Onaj plač bez suza.
Ono kidanje na atome.
Ono umiranje u dubini sebe…
Nisam uplašena, jer znam da ne može da me boli više nego što je tada bolelo.
I da niko ne može da me iznenadi, kako si me ti iznenadio kada si, u jedan mali kofer, spakovao sve velike reči i ostavio me samu u mojim najvećim strahovima.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
