Koračala je ulicom, brzo grabeći ka svom domu. Radovala se malenom stanu i pivu koje ju je čekalo u frižideru. Već je bilo gluvo doba noći i jedva je čekala da se oslobodi neumoljivog stiska svog poslovnog odela i iskoči iz tesnih cipela u kojima je jedva osećala prste. Maštala je o udobnom kauču i televizoru pred njim – želela ja samo da uključi neku glupu tinejdžersku seriju i pusti mozak na pašu. Za sobom je ostavljala jako dugačak dan…
Međutim, ipak nije sve uspela da ostavi za sobom. Nešto ju je pratilo… Nešto što je prethodno satima strpljivo čekalo pred njenom kancelarijom grleći senke, a sada ju je neprimetno uhodilo držeći se tame koju mu je darovao odsutni Mesec. Ne proizvodeći ni najmanji šum, koračalo je za njom. Na momenat je zastalo kad mu je prva kišna kap pala na teme praćena ženinom psovkom. Podiglo je pogled ka nebu i tiho zarežalo proklinjući kišu. Znalo je da samo što nije počeo pljusak koji će ga ostaviti mokrim poput napuštenog kučeta. Požurilo je za ženom. Nije smelo da dopusti da mu umakne.
Žena je trčala što je brze mogla proklinjući tesne cipele i kišu koja ju je polivala. Nešto ju je u stopu pratilo… Nešto, što nije želelo da je izgubi iz vida, ali, takođe, još uvek nije bilo spremno da se suoči s njom. Međutim, kada je žena zastala pred vratima svoje zgrade loveći ključeve po torbi, ponestalo mu je vremena, i džinovsko biće nakostrešene mokre dlake je kročilo iz senki i nečujno prišlo ženi.
„Dobro veče, dr. Votson…“, zagrmelo je dubokim glasom gledajući je svojim krvavo crvenom očima i smešeći se iskrivljenim osmehom ukrašenim vencem oštrih žutih zuba.
„Oh, bože! Prepali ste me!“, vrisnu žena polažući dlan na svoje grudi u šoku, ali se brzo pribra.
„Jao, oprostite, molim Vas! Zaista mi nije bila namera. Navikao sam da se držim senki, znate… Želeo sam samo da Vas uhvatim kako biste mi potpisali knjigu. Znam da je veoma neprilično što Vam ovako prilazim na ulici u po noći, ali s obzirom na trenutno stanje u svetu… Ma znate… Najbolje čemu mogu da se nadam su pogledi straha i gađenja… Najbolje… Na najgore ne bih ni da pomislim… Dakle? Da li biste bili tako ljubazni?“, reče stvorenje pružajući knjigu doktorki koja je uz široki osmeh prihvati.
„Naravno! U potpunosti razumem i nije nikakav problem. Biće mi zadovoljstvo da Vam potpišem knjigu!“, reče doktorka iskreno. „Kako Vam je ime?“, upita.
„Igor“, reče stvorenje stidljivo.
„Drago mi je da smo se upoznali, Igore“, reče potpisujući mu njegov primerak knjige „I čudovišta su ljudi“.
Autor: Miroslav Stojković
pinterest.com
