Da zažmurim i zaspim, pa tako spavam danima.
I da bude tišina.
I da mi niko ne zvoni na vrata i telefone.
I da roletne budu spuštene, a prozori zatvoreni.
Vrata da budu zaključana dva puta.
I da se ne smejem na silu komšijama.
Da ne slušam priče koje ne želim da slušam.
Da ne mislim o poslu, maloj plati, velikim računima.
Da ne diskutujem o vremenu na pauzi za kafu.
Da ne igram igrice toplo – hladno.
Da se ne zaljubljujem.
Ni da se niko ne zaljubljuje u mene.
Samo da ćutim i budem.
Da ne pamtim imena.
Da se ne nerviram jer sam zaboravna i rasejana.
Da ne sumnjam u sebe i sve oko sebe.
Da ne volim.
I da ne pokušavam da po svaku cenu budem voljena.
Da se pokrijem preko glave.
Da plačem.
Da ne prezam od suza.
Da ćutim i budem.
Da ne objašnjavam svoje stavove.
Da ne posustajem pod tuđim temperamentom.
Da ne slušam lošu muziku.
Da ne slušam muziku uopšte.
Da ne moram da mislim o tome ko se prvi javio.
Da mi se niko ne javi.
Da se ne sređujem satima za grad.
Pa da opet ne budem zadovoljna usnama, jagodicama i svakim delom tela.
Da ne nosim neudobne štikle da bih bila lepša.
Da ne uvijam kosu da bih bila lepša.
Da ne budem lepša.
Da ne slušam podrugljive komentare.
Da ne slušam nikoga.
Da ćutim i budem.
Samo da budem jednom ja.
Da shvatim ko sam ja.
Da se raspadnem, pa sastavim, jer sam se uzalud stapala u tuđi odraz.
Da razbijem ogledala, čaše i flaše.
Da ižvrljam zidove i podove.
Da vičem. Baš glasno.
Pa da se smejem sama sebi.
Pa da ćutim.
Samo ćutim i budem.
Po prvi put oslobođena sebe,
oslobođenja predrasuda,
oslobođena uslova,
oslobođenja sveta.
Da ćutim i budem…
Srećna.
Srećna zbog toga što jesam.
Srećna jer imam priliku da budem.
Srećna sama za sebe.
Srećna zbog sebe.
Autor: Anđela Češljarac
