Setila sam te se danas.
Seo si na moje desno rame i čekao da te primetim.
I ja jesam.
Pitao si me da ti pustim film. Onaj naš. U glavnim ulogama ti i ja.
Hteo si, prvi put, da ga pogledamo zajedno.
Rekla sam da sam ga izgubila.
Rekao si da lažem.
Jebiga.
Izvukla sam ga sa prašnjave police i pritisla dugme za početak.
Nije imao naslov, jer neke priče jednostavno nemaju ime.
Nije imao ni kraj.
Imao je moju ljubav(nekada) za tebe.
I gledao si je. Prvi put.
Kažeš, kada si taj film gledao sam, mnogi su delovi falili.
Kažeš, dosta stvari nisi nikada video ni shvatio.
Ja ti kažem da to više nije moja stvar i da me ne zanima.
Ti mi kažeš da ćutim, jer dolazi ona scena koja te najviše zanima.
I ja ćutim.
Znam koja je.
Naš poslednji susret i stisak ruke uz moje „čuvaj se“ i tvoje „i ti“.
Zatvorena vrata i sve ostavljeno iza njih.
Pitao si me, je li to taj trenutak kada sam rešila da ti predam sve preostalo tog mog voljenja tebe i odem.
Ne znam.
Lagala bih kada bih rekla da jeste.
Crnilo ekrana pokazuje da na traci više nema ničega.
Još jednom me pitaš, zašto?
I pitaš me kada?
Ne znam.
Ne znam kada. A možda nagađam zašto.
Ne volim te više jer ni ti mene nisi, niti me voliš, niti ćeš me voleti.
A neko me možda negde čeka.
I nisam imala nikakve šanse da stignem tamo da sam nastavila da te volim.
Valjda zbog toga.
Oblačiš kaput i kažeš da je kasno.
Treba da kreneš.
Stisak ruke.
Kažeš mi „čuvaj se“.
A ja ti ovoga puta kažem „nemoj mi više dolaziti“.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.