Plesala si sama te noći
Kao i svake druge,
Bosih stopala i raspuštene kose
Koja miriše na kišu.
On je sedeo u uglu
Sa čašom u ruci i oblakom dima cigarete
Koji ga je uvek pratio.
Gledao te je
I očima skidao svaki komad odeće,
A ti si osećala njegov pogled
Na svakoj tački svog tela.
Pratio je i tvoj najmanji pokret.
Osmeh
Sklopljene oči
I setu na trepavicama.
Uvukao se spretno u tvoj zagrljaj
I spustio ti svoje ruke na bokove.
Gladno je gledao u tvoje usne
Primakao se i šapnuo na uho
Da bi te poljubio
Ovde i sada pred svima,
Ali se plaši
Da se ne zaljubi
Da te ne zavoli
Da tvoja koža ne postane odeća njegovih prstiju
Da ti oči ne postanu njegovi prozori
Da ti grudi ne postanu njegova vrata.
Sklonila si njegove ruke sa svojih bokova
I rekla mu da je bolje da zaboravi.
Još uvek je stajao i gledao te
Kao dete koje pati u strahu
Da od silne želje
Ne polomi omiljenu igračku
Za kojom tako dugo čezne.
Pomilovala si njegov obraz
Poljubio je tvoj dlan,
A ti si mu još jednom rekla da zaboravi
I da ide od tebe
Jer ti ovih dana
Nemaš baš puno vremena
Za strah.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.