Ma nemaš čega da se plašiš, kad ti kažem. Ne moramo da razgovaramo da bismo razgovarali. Poznajem te, kao što poznajem zalaske. Oni će nam pomoći. Oni će nas spasiti. Uz pomoć njih ćemo moći da se imamo i kada se nemamo.
pinterest.com
Kada ti kišno jutro pokvari raspoloženje, pošalji mi crveno nebo. Ne marim za to što si ti na jednom kraju sveta, a ja na drugom. Tik pred sumrak namigni nebu – ja vec imam sklopljen dogovor sa njim. Minut pre sumraka otići ću do onih ogromnih žutih zgrada. Sećaš ih se, one zgrade od kojih drhtim kada ih vidim jer me teraju da se osećam nostalgično, i pomalo nemoćno. Kada ugledam prve naznake zalaska u prozorskim staklima, tada ću se uveriti da si nestvaran.
Maštam te. To je jedini način da postojiš. Dodirujem ti obraze i vidim svoje crvene obraze u tvojim bademastim očima. Dođavola, polomila bih sva ogledala na ovom svetu.
Autor: Anastasija Svilenkov
