Sedela sam za stolom pored prozora i mirno čekala poziv. Gušila me je moja devetnaesta kuća u ovih dvanaest meseci, u koliko stane ceo moj život na Zemlji, pa sam rešila da izađem. Sačuvala sam malo onog svog nemirnog duha sa početka, kada sam davila Staru pitanjima i ushićenošću.
Danas sam bila žena tridesetih godina (čula sam da kažu da su najbolje, pa sam odabrala njih), brineta, kratke kose, obučena kao jedna od ovdašnjih dama, ne bih li se stopila u masi kaputa nekog poznatog dizajnera od kojih vrvi predgrađe. Izabrala sam jednu od svetskih metropola kao svoje poslednje odredište. Kad je bal, nek’ je maskembal!
Telefon je zazvonio negde posle treće kafe i petih novina. Ne podnosim kafu, ali je ovde malo čudno piti alkohol u javnosti u velikim količinama od rane zore. Dnevna štampa mi je dobro služila svih ovih meseci – mogu da čitam šta se dešava ako već ne mogu sve da kontrolišem. Telefon je i dalje zvonio. Javila sam se, malo strože nego inače. Ma koje crno inače nikad me niko nije ni zvao. Htela sam da kažem, strože od Stare kad se meni javila, a sve zato da bih podigla gard i predupredila salvu pitanja sa druge strane koju sam očekivala.
– Konačno si se javila. Jesi li spremna?
– Da. Stižem na vreme.
– Da li ti treba neka smernica?
– Ne, sve znam. Srešćemo se na vratima u ponoć, mogu ti pogledati samo u leđa i ne smem da pitam gde ideš.
– Nemoj ni u leđa da me pogledaš. – odgovorila sam ledenim glasom. Za svaki slučaj. Ja sam pogledala Staru, pa vidi šta se dešava. Haos. Kao da nešto leti u vazduhu.
– Jasno. – čuo se kratak odgovor sa druge strane.
Gotovo da mi je bilo malo krivo što nije radoznala kao ja onda. Bila je disciplinovana, podsećala me je na moju Staru. Kad joj budem ispričala, biće ponosna na mene, sigurno misli da sad ginemo obe od razmene superkul reči. Ma važi.
– Onda se srećemo. Tačno u ponoć. Nemoj da kasniš. Zapamti, nisi Pepeljuga već Nova godina.
– Ko god Pepeljuga bila. Jasno.
Mogla sam da se zakunem da sam čula kolutanje očiju sa druge strane. Čulo se tupo spuštanje slušalice i onaj zvuk kada se veza prekine. Neki su ga ovde zvali “tuta”.
Za ovih naših, mojih i vaših, dvanaest meseci, pročitala sam dosta knjiga, ali sam dosta i putovala. Svašta sam videla i saznala, a između ostalih redova, pročitala sam one koje vam je pisala moja Stara, baš ovde, u ovom istom magazinu, u ovoj istoj rubrici.
Neću da vam pričam o lampicama, kuvanom vinu, šljokicama i čudima. Neću o izgubljenim bitkama i dobijenim novim šansama – pričaću vam o vrednostima.
Budite iskreni – tolike su se kuće od snova srušile jer su ljudi neiskreni. Iskrenost se danas retko sreće, a mnogo vredi. Važno je biti iskren prema sebi, ali i prema drugima. Ne znam šta je od to dvoje važnije. Iskrenost gradi one lepe kućice, u kojima se šćućure dvoje i gledaju u sinmak ultrazvuka – prvu sliku svog deteta. Ili one u kojima se čuje smeh i graja nekih srećnih porodica, radosnih ljudi i dece. Iskrenost je lakoća postojanja i duševni mir.
Budite svoji – ne dozvolite tuđoj glavi da odlučuje umesto vaše. Ti, ti mala, tamo, znam da hoćeš da upišeš Akademiju dramskih umetnosti, ali tvoja mama želi da postaneš lekar. Otrgni se, otrgni se, molim te!
Budite voljeni i volite – u knjigama piše da nema boljeg osećaja nego kad vas ponese ljubav, polet, nečiji pogled i srce vam zalupa brže. Gledala sam mnoge ljubavi, stavljene pred veće ili manje izazove. Najjače su opstajale i odolevale svemu, štaviše, samo su se još više voleli. Ne zazirite od toga, lažu da ljubav boli, ljubav je lek za sve!
I na kraju svega, a ovim rečima vas ne savetujem, ovim rečima vas molim – budite srećni i delite svoju sreću sa drugima, jer se tako umnožava! Ne samo da sam o tome čitala ovde kod vas, već sam pored ljubavi i sreću toliko puta videla sedeći za stolovima kafića svih gradova ovog sveta! Sve što vas čini poletnim uradite, trudite se, stremite snovima, maštajte! Nekada nećete uspeti, ali to nije razlog da odustanete! Kada ja ovako matora to kažem, možete mi verovati!
Ja sam čekala dobar deo svog životnog veka da dam sve od sebe da shvatim vaš svet i sada idem da ostvarim svoj san i saznam šta me čeka sa druge strane – idem da saznam gde odlaze sve Stare godine.
Volite se, čuvajte se, smejte se, grlite se – ljubav će spasiti svet.
I neka vam ova Nova bude bolja od mene.
Živeli!
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.