Negde
na dnu
umornoga srca
jedna se
morska vila
vešto i spretno
učaurila.
Pomislićete
da sam totalno
skrenuo
sa uma
opčinjen bojom
njenoga glasa
i njenim
krupnim
nebeskim očima
u koje komotno
može da stane
sva
ovozemaljska
poezija.
ipak, poeziju je
vešto skrivala
u svojim malim
rukama
čuo sam da je
moje stihove
zavolela
i da sam u njenim
veselim očima
postao velik
poput
Nerude i Šantića.
Prećutao sam
i ćutim
da je lepa
kao
“Mostarska Emina”
da iz njenih
očiju
isijava vedrina
da joj noćima
pišem
duga pisma
bez adrese
i bez broja
bez naslova
i bez cilja.
Da mi je potreban
samo tren
da konačno doprem
do nje
i pokušam
manirima
da je kupim
i očaram
jer se naklonost
takvih osoba
ne kupuje
jeftinim
materijalnim stvarima.
Pustite me
da se na tren
izgubim
u njenim bedrima
da joj se radujem
poput deteta
i da sačekam
dan
kada ću je
okupan jarkim suncem
zagrliti
tamo
među uskim
Dubrovačkim ulicama.
Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: femalefirst.co.uk
