Govorio sam ti
da mi nedostaješ
a ja te zapravo
ni ne znam
jer te još uvek
nisam sreo
u kišnom danu
u nekom gradu
čiji su memla
i prah
nestajali
pred naletima
kišnih kapi.
Pa kako je onda
moguće
da mi nedostaješ
kada ti ruke
nisam dotakao
kada ti usne
nisam okusio
kada ti…
kada ti ni to malo
i možda važno
ali trivijalno
‘volim te’
nisam rekao.
Nedostaješ mi
mada još nisam upoznao
sve tvoje trenutke
i česte promene
raspoloženja
tvoju razuzdanost
tvoj šarm
tvoju ekstrovertnost
tvoj sjaj
Isti onaj sjaj
koji je davno prestao
da obasjava
moj grad.
Ipak, vratila si ga
i kao da si ga
uzela pod ruku
odlučivši
da svojim ulaskom
malo zakomplikuješ
moj život
i ono malo vedrine
podariš njemu
iako te nikada
do sada
nisam sreo.
Znaj, ipak mi
prokleto
nedostaješ…
Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
