Današnji tekst nije nimalo praktičan. Iz njega nećete naučiti ništa korisno, niti ćete u njemu pronaći savete primenljive u svakodnevnom studentskom životu. Današnji tekst je o nedelji. Znam, četvrtak je. Ali vi ga, ako želite, pročitajte u nedelju. Opet.
Nedelja je dan kada vam ujutru ne zvoni alarm. A ako se, sasvim slučajno, probudite za doručak, u nedelju ujutru možete da sednete na klupicu ispred doma; da, bez svakodnevne gužve i graje, slušate samo kako vam jutarnji vetar ćarlija kroz kosu, i kako vam se kroz glavu premeće čitava prethodna sedmica.
Nedelja je dan kada nema večere, i kada vam ljubazne tetkice u menzi traže da se izjasnite želite li da uzmete mleko i eurokrem, ili paštetu i krem-sir. U nedelju redovi ispred menze umeju da se smanje, jer mnogi studenti nedeljom uživaju u maminoj kuhinji, negde daleko od tanjira na plastičnim poslužavnicima i gajbica punih lanč-paketa.
Nedelja je dan kada imate vremena – da odete na ručak u onu menzu koja je daleko od vašeg doma, ali kažu da tamo služe najbolju hranu; da iskoristite sunčan dan za šetnju po parku, i da istražite ulice u kojima nikada ranije niste bili; da odete na izlet, i da sa neke klupe posmatrate nepoznate ljude kako šetaju decu i kučiće.
Nedeljom vazduh drugačije miriše, i sunce se drugačije ogleda u reci dok šetate kejom. Nedeljom se kišne kapi drugačije slivaju niz prozore studentske sobe, drugačije zvuči zvono sa obližnje crkve, drugačije hodaju ljudi sa kojima se mimoilazite na ulici. Zašto? Zato što je nedelja.
U nedelju su kapije fakulteta zatvorene, i vise sa njih teški metalni katanci. Ali otvorene su tolike druge – kapije popodnevnih sanjarenja u praznoj sobi dok se cimeri ne vrate od kuća; kapije dugih razgovora o vikendu, o simpatijama, o životu; neuspešnih pokušaja da se u nedelju uveče legne na vreme, jer predavanja ponedeljkom počinju u osam.
Nedeljom kratke kafe posle ručka kod docimera/na stepeništu u hodniku imaju čudnu moć da se luckasto razvuku u sate. Ponekad znaju da neprimetno zađu u sumrak i da se pretoče u filmske maratone i šuškanje kesa od lanč-paketa iz kojih se izvlače čokoladice, paštete i veknice hleba, jer je već uveliko vreme večeri.
Nedelja je i dan za tandrkanje kofera po trotoarima, na putu od stanice do doma. Dan kada se pitate koji vas je đavo naterao da ponesete od kuće onoliko stvari, zbog kojih vam se kofer povremeno pretura na jednu stranu dok ga vučete. Nedeljom se na polaznoj stanici napušta jedna toplina, da bi se na završnoj zakoračilo u drugu – drugačije, ali ništa manje toplu.
U nedelju se koferi penju na treći sprat. Ili četvrti. Peti. Nekad se i lagano voze na prizemlje, uz zahvalnost upravi doma što vas je smestila na tako lako dostupno mesto za život. U nedelju se ti isti koferi otvaraju, na sveopštu radost domskih prijatelja koji ovog vikenda nisu išli kući. Onda se iz njih vade tegle domaćeg ajvara i džema; mamine pite sa sirom i kolači sa višnjama; ponekad i neka flašica domaćeg likera, za degustaciju.
Koju godinu kasnije, nedelja postaje dan za sećanje; kada vam tandrkanje tuđih kofera zvuči strašno poznato, i skoro da možete, kao skener prtljaga na aerodromu, da vidite u njima knjige koje su išle kući sa namerom da se iz njih uči, debele džempere koje su majke spakovale da im se deca ne smrznu, i teglice ajvara koje treba vratiti kući kada se isprazne. Nedelja postaje dan kada vam se, dok rezimirate obaveze koje ste obavili i one koje vas čekaju od sutra, nezvane misli uporno prevrću po glavi, i kada često ne znate šta ćete sa sobom. Prosto, zato što je nedelja – koja je u sebe tako podlo spakovala stotine drugih, davno prošlih nedelja. Sunčanih i kišovitih, usamljenih i punih graje, nasmejanih i uplakanih. Spakovanih u tu jednu nedelju kao u mali kofer, koji ovog puta ne tandrče. Samo vam, eto tako, leži na duši, pa vas u grudima nešto steže, a u očima pecka neka čudna, nedeljna prašina.
