Da li ste se nekad u životu osetili nebitnim? Ali onako zaista nebitnim? Naravno da jeste – svi smo! Dobro, možda postoje i neki ljudi koji nisu, ali njima očigledno fali neki osigurač u glavi.
Sećam se kad sam se prvi put tako osetio… Bilo je to u vrtiću. Moja simpatija, devojčica u koju sam bio ludo zaljubljen i siguran da ću s njom provesti čitav život, kao u nekom od Diznijevih crtaća koje sam toliko voleo, poljubila je (u obraz, ali to je tada bilo sasvim nebitno) mog (od tog trenutka bivšeg) najboljeg druga Peru i smrskala mi srce kao što sam ja potom želeo da učinim Perinom nosu, ali je on učinio mom. Tada sam se prvi put osetio nebitinim… Ali ne i poslednji.
Još samo par primera moje nebitnosti: dobio sam mlađeg brata, a potom i sestru, nisam izabran za osnovnoškolski košarkaški tim, nisam primljen u srednju školu koju sam želeo, nisam iz prve primljen na fakultet koji sam želeo, nisam iz druge primljen na fakultet koji sam želeo, nisam iz treće primljen na fakultet koji sam želeo na budžet, devojka je rekla „Ne“ kad sam je zaprosio, dobio sam otkaz na poslu zato što su me uhvatili kako spavam za stolom, ujeo me je komšijin pas, itd. i sl.
pinterest.com
Znam kako ovo izgleda – kao da sam pobrojao sve loše stvari koje su mi se ikad desile potpuno ignorišući sve dobre, ali, iako je to apsolutno tačno, nije u tome poenta. Poenta je da je u svakom od ovih slučajeva „pobedio“ neko drugi – moj brat i sestra su dobili roditeljsku pažnju, neko je umesto mene izabran za košarkaški tim, primljen u srednju školu i na fakultet, oženio devojku, izbegao otkaz na poslu i ujed psa… Poenta je da moj život i moja priča nisu centar univerzuma, pa ma koliko bili centar mog univerzuma. Svet je more raznih priča najrazličitijih ljudi, koje se prepliću u njemu poput reka, stapajući se jedna sa drugom. Posmatrajući sa strane videli bismo samo more, ali ukoliko gledamo iz prvog lica, iz sopstvene perspektive, pred nama je reka, naša reka, i tako je lako zaboraviti da smo samo tračak vode u ogromnom okeanu…
E, vidite, na to nas često podsete trenuci poput ovog… Dok stojim tu i paralisan strahom zurim u cev razbojnikovog pištolja, vidim mnogo jasnije… Vidim njegovu reku kako juri ka mojoj preteći da je preseče zauvek joj zaustavljajući tok. I tako, dok me strelja svojim sumanutim pogledom koji mi jasno daje do znanja da samo što nije povukao okidač, ponovo shvatam koliko sam ustvari nebitan…
Pucanj pištolja odjeknu i u tom trenutku i razbojnik shvati koliko je i on sam nebitan.
„Gospodine, da li ste dobro?!“, zabrinuto me upita policajac dotrčavši do mene, ali ja nisam mogao da odvojim pogled od razbojnikovih sada staklastih očiju.
„Nebitan…“, tiho sam izustio izdahnuvši dah koji sam ni sam ne znam koliko dugo zadržavao. Ledena suza mi se skotrljala niz obraz.
Autor: Miroslav Stojković
