Ne volim te već neko vreme.
Samo ponekad bacim pogled kroz prozor i čekam da se pojaviš na bajsu, sa dve limenke piva i onim napolitankama.
Omakne mi se nekad pokoji tvoj snimak, uglavnom onaj na kom pevaš Summer wine.
Možda ponekad dodam biber u prženice, kijam i smejem se dok ih pržim, kao što smo onda, sećaš se? A onda samo uhvatim svoj tupi pogled, kako kao malj udara u belinu visećeg dela… i u onaj magnet koji smo maznuli na moru od riđokose debele žene koja je nama maznula dva evra… a onda vratim pogled na ugljenisani hleb.
Omakne mi se otkucana poruka o onom uvrnutom komšiji koji i dalje misli da sam dužna da čuvam njegovu mačku. Poruka koja se nikad ne pošalje.
Omakne mi se paljenje cigare, tek da se setim kako si sedeo na kauču, pušio i češkao mi vrat onom peruškom koja je ispala iz snovohvatača, dok me teraš da gledam Matriks, jer to je opšta kultura.
Omakne mi se, nasred prodavnice, razgovor sa tvojom babom. Ono njeno: “Vi treba da se uzmete” i: “Ja samo tebe priznajem za unuku”.
Omakne mi se zamišljanje sebe na balkonu onog stančića što smo ga merkali pre nego što nam se omakla stolica.
Svako je pao na svoju stranu.
Neko je ustao, otresao prašinu i produžio. Neko se samo podigao na zadnjicu, stavio laktove na kolena i glavu u šake i ostao na tom podu. Dozvolio sebi da mu se omakne još koja uspomena, još koji dan.
Još koje neprospavano veče do još kojeg jutra sa podočnjacima, dok se ne nateram da kažem ogledalu da te ne volim.
Da sam nas izmislila, da nikad nismo bili tu.
Da ne postojiš, da te ne volim.
Jer te ne volim.
Stvarno, previše je vremena prošlo. Ne volim te.
Ne volim te, jebote, samo mi se omaklo da ne mogu bez tebe.
Izvor fotografije: blogspot.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.