Ne viči na mene!
Ne viči nikada više, nemoj
da ti to i padne na pamet!
Nisam se ja rodila da bih trpela
tvoje uvrede, poniženja i udarce!
Ne viči jer moje uši ne mogu da
podnesu te silovite tonove tvog glasa…
Ne mogu moji nežni obrazi da izdrže
sve jače udarce tvojih teških ruku.
Ne viči na mene jer ne može ovo
izmučeno telo više da izdrži drhtanje
od starha dok glava hoće da pukne
od najcrnjih misli koje se po njoj motaju.
Najozbiljnije ti kažem da ne vičeš jer ne
mogu kolena više da klecaju od svakog tvog
ledenog pogleda, ne mogu ruke više da se ispruže,
bolne i modre od tvojih stiskova…
Zato ti poslednji put kažem da ne vičeš,
da nikada više ne povisiš ton na mene ni
kada sam kriva, ni kada nisam – jer sam se umorila.
Umorila sam se od strahova, drhtanja, nespavanja,
vređanja, ponižavanja… Umorila sam se zauvek od
glasnog govorenja, od udaraca, od suza… Umorila se
od tebe i tvojih laži, od pesnica i šamara kojima lečiš
svoje komlekse. Zato prestani da vičeš na mene i viči
na sebe jer ti si kriv!
Da, ti si kriv i za svoju zlobu i za
moju nesreću i za to što ti nisam dovoljna
i za to što nije ni ona!
Ti si kriv za krv što mi se sliva niz lice, za
bol u mojim plućima i sve češće aritmije.
Gledaj se u ogledalo i vrišti na sebe koliko
god možeš, dok ne isteraš sav taj bes iz sebe
i dok zauvek ne zaćutiš!
Ali na mene nikada više ne viči!
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
