– A da te preoblikujemo malo?
– Kako to misliš?
– Lepo, kao ono ja sam vajar, ti si moje delo i tako to. Da te malo prilagodimo.
Ležim na njegovoj ruci i gledam u tavanicu. Da me preoblikuješ? Prilagodiš? E, moj ti. Otkud onda tvoji prsti u mojoj kosi, moje telo kraj tvog, i zašto tvoja stopala greju moja? Kuda ćemo stići ovakvi? Negde iza duge možda?
– Ne valjam ti ovakva? – pitam i okrećem se da ga posmatram kako žmuri.
– Ne valjam ja tebi takvoj, u tome je fora.
– A hteo bi da mi valjaš?
– Pa hteo bih. Muško sam, majku mu! – otvara oči, okreće se ka meni, gleda me i smeje se.
Tu mi se oduzimaju noge. Tada me razoružava. Kako lepo ume da složi priču. Da recituje pesmu. I to baš onu koju ja želim da čujem.
– A zar nije i ovako dobro?
– Nije, malena. Neću da te lažem. Nisam ja za te stvari, a vidim ti oči i znam šta se krije u tom sjaju.
– Je l’ to onaj „sjaj što izdaje“?
Uzdiše i privuče me u zagrljaj. Miriše kosu, ljubi vrat i prošapuće:
– Baš taj.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.