Sutra uveče? Hm, zvuči zanimljivo. Moram ti reći da se divim tvojoj upornosti, ali sam sutra zauzet. Možda u toku nedelje.
Mala je vratila telefon u torbu bez ikakve namere da odgovori. Uzela je svoj kaput na garderobi i krenula ka izlazu.
– Ej, gde toliko žuriš, aman? – njena sjajna mala je pokušavala da održi korak sa njom sustignuvši je tek na drugim stepenicama. – Šta je, javio se, a?
– Jesam ti lepo rekla. Gde je jedan majmun, tu je i drugi. – rekla je izvukavši kosu ispod šala.
– Šta je, zauzet dečko, nema vremena?
– Ma neka se nosi. Tu priču je trebalo još onog jutra bataliti.
– Svi su isti.
– Bog mu dao zdravlje i ne videli se više nikada. – zaključila je na kraju i otvorila joj vrata da izađe.
Trebalo je tako da ih otvori i njemu, samo je to zeznuto kad si u tuđem stanu, jer jebiga odatle baš i ne možeš da ga izbaciš.
Narednih dana ga je bilo svuda. Na druženju bivše firme gde je bila i ona. Na događajima u gradu gde je bila i ona. Da ne poveruje čovek i na milongi se đubre pojavilo. To je tako. Mala je izignorisala poruku, nije ga molila, nije ga jurila, pa je rešio da je kako zna i ume podseti na svoje postojanje.
– Jesi li za ples? – prišao joj je ispruženog dlana.
– Vidi se da ne znaš za drugo osim salse. Tango je ples koji je očuvao tradiciju. Nauči kako se žena poziva na tango, pa mi se onda obrati. – rekla je okrenuvši glavu ka podijumu.
– Jesi li ti to nešto ljuta? – perifernim vidom registrovala je nisku bisera od zuba. Onaj njihov “pališ-se-na-mene-pa-si-ljuta-što-sam-te-oduvao” osmeh.
– Šta si ti meni beše onda napisao, m? Da se diviš mojoj upornosti, tako beše? – okrenula se ka njemu sa čašom u ruci.
Skrstio je ruke na grudima, klimnuo glavom i spremio se da čuje šta ima da kaže. Uz tu i tamo odmeravanje njenih nogu i grudi. Kakav klinački kliše.
– E, da znaš da jesam. Mnogo sam uporna. Toliko sam uporna u svemu što radim da ne bi verovao do koje mere nekada i protiv sebe mogu da idem. Da, protiv sebe. A kada si ti u pitanju, nema se protiv čega. Nisi ti ništa bolji od mene da bih svoje vreme potrošila na uzaludnu rabotu da od žabe napravim princa, jer to očigledno nisi. Uporna sam da me neće zajebavati budale kao što si ti. I ne, nikada više u životu me nećeš videti pored sebe u ogledalu kao što si onog jutra. Nikada više nećeš moći da me otpratiš na bus. Nikada više ti neću dozvoliti da me predstaviš svojim prijateljima. I ne, nikada više u životu nećeš taći jednu vlas moje kose. Jer, da se ne lažemo, ja možda mnogo toga još uvek ne znam, ali nisi ni ti bogznašta.
Prebacila je kaput preko desne ruke, torbu stavila na rame, a plesne cipele smestila na prste. Još uvek je stajao tu u potpuno istom položaju, samo što je osmeh nekud iščezao.
– Znaš onaj trenutak kada misliš na nekoga, ljudi te pitaju šta ti je, a ti odgovoriš “ništa”? E, vidiš, ti nisi ni to moje “ništa”. – iskapila je ostatak vina iz čaše, i ostavila novac na stolu. Zaputila se prema izlazu, ali je zastala i šapnula mu na uho:
– I ne uobražavaj da te volim.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.