Pitaš me zašto plačem i zbog čega mi telo drhti?! Zbunjuje te moje bledilo, tup pogled i to što jedva koračam. Nije ti jasno zašto ćutim i kako to da ne mogu da izustim nijednu reč.
Možda ti je sve to čudno, ali tako izgleda čovek koji umire iako je prinuđen da nastavi da živi. Tako izgleda kada srce krvari i iz njega ističe sav život, ostavljajući samo bol da otkucava. Tada se grči lice od bolova, živost iz pogleda nestaje, telo bez krvi počinje da bledi, a suze su još jedini tragovi nekadašnjeg života. One ne prolaze nikad!
Te slane vode koje liju niz lice i peku ga do iznemoglosti jedini su dokaz života, jedino što vas u tom trenutku razlikuje od mrtvaka. Još ne shvataš od čega drhtim i zašto ne govorim?
pinterest.com
Ti drhtaji samo su posledica života koji iz mene izlazi, samo prelazak iz jednog stanja u drugo, neka vrsta reinkarnacije u kojoj samo izgledate isto, a zapravo to više niste.
Da, reči ne izlaze iako ih ima. Rekla bih hiljadu stvari koje se motaju mojim mislima, vrištala, možda i opsovala… Ali, kao da se neka ogromna knedla stvori u grlu i ne dozvoljava rečima da izađu, vraća ih nazad da ostaju u meni i da me večno guše.
Reči, uzdasi, jecaji, vrisak… Kao da se sve odjednom vraća unazad, da se sliva u mene i tu ostaje da peče. Ostaju i pitanja i odgovori, da ih sama večito prevrćem u sebi, ali da ih nikada ne izustim.
Verujem, sve ti je to neshvatljivo, daleko i strano. Da bi se potpuno raspao i ponovo uzdigao, da bi osetio bol, patnju i suze, čovek mora u sebi da nosi ogromnu ljubav, privrženost i osećajnost. Zato neka te ne buni što ti nikada nećeš osetiti svu težinu života, svu patnju koja ostaje nakon ljubavi, sve uzdahe koji se gomilaju u tebi i što nećeš proliti more suza kroz kojih istačeš dušu.
Ne, neka te ne brine to! Nemaš ti dušu da je isplačeš, ni srce da te zaboli, ni osećanja da ti ih oduzmu… Zato ne postavljaj pitanja i pusti da živim svoju bol kako umem ili kako moram.
Autor: Bojana Krkeljić
