– Ja ovo ne mogu.
– Ne razumem, šta ne možeš?
– Pa to tako kao ti. Da te držim za ruku, da si moje sunce, moje zlato. Ne znam, ne volim složene rečenice. I to kako me zoveš, i to mi ide na živce, jebiga.
Znala je da nešto nije u redu. Žene to valjda osete. Ali da joj je bilo jasno, ruku na srce, nije nikako. I to njegovo ne mogu. Pre samo koji dan, mogao je i hteo sve, danas ništa. Danas nema ni poruke za dobro jutro, nema uobičajenog pitanja kako je provela dan, nekako kao da tu između njegove košulje i njene bluze nema više ama baš ničega.
Nije htela da idu na kafu. Nekako joj je bilo više fer da sede na klupi i tako razgovaraju. Tako nije bila izložena njegovom pogledu od koga je ponekad imala utisak da joj koža gori. Zato što je umeo da je gleda “onako”. Uzgred, i on je u tom položaju mogao da uživa u cigareti, a da dim ne ide ravno u njene oči.
On je bio neko pred kim se tako brzo ogolila u svakom pogledu da je čak mogla glasno da plače na njegovom ramenu u hodniku stana jer je guše negativni ljudi. Znao bi da je smiri, a onda bi je spustio na zemlju i rekao joj da prestane da cmizdri, što joj je vanserijski išlo na živce, mada je umeo da se izvini onako kako je ona najviše volela – zagrljajem i prstima u njenoj kosi.
A onda je samo prestao da priča. Kao da je ispred njega sedeo stranac koji mu smeta i pred kim samo želi da ćuti, o kome ne želi ništa da zna. Osećala se suvišnom u njegovom mikrokosmosu u kome je, mislila je na momente, čak i njemu bilo tesno, a ne da ima mesta za njih dvoje.
Nije ništa dalje pitala. Svako je gledao ispred sebe, a njoj su u glavi zvonio Dino Šaran da je svako za se.
– Zajebani smo oboje, treba vremena. – izgovorio je bacivši pikavac ispred sebe.
Nije znala šta to znači. Kosa joj je bila puštena i zaklanjala obraze mokre od suza. Još jedan razlog zašto je ćutala bio je upravo taj da joj ne kaže ponovo da prestane da cmizdri. A možda je to samo značilo da je vreme za fajront. Ionako je bilo kasno i postajalo sve hladnije.
Posle nekog vremena ćutanja u kom su se izgleda takmičili, a on dva puta već izgubio, obrisala je lice dlanovima i rekla sebi da mora kako ume i zna da ode kući. Lako ga je poljubila u obraz, nežno i meko kako je on govorio da ga ona ljubi i krenula kući.
Nije je pozvao da se vrati. Nije krenuo za njom. Čula je zvuk upaljača i onaj tanani šum kada cigareta počne da gori. Nakon toga zvuk otpuštanja dima iz pluća i znala je da je zabacio glavu i gledao u nebo, a da se nije okrenula.
Pozdravila je onaj bačeni pikavac na zemlji i požurila niz stazu.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.