– Uvek prvo radiš ono što je lakše, pa onda radiš ono što ti je teže. Prosto je.
– Kako bre prosto?!
– Lepo, prosta matematika. Kao neki nivoi u igrici. Što morate da se volite za to? Posle, pa se volite.
– Ali to se desi, nije ljubav matematika!
– A kombinatorika?
– E, jesi kreten!
– Nisam kreten, malena. Ja tako funkcionišem. Prvo lakše, onda teže. Ako obrneš ta dva, do lakšeg nećeš ni doći, a najlepše je, veruj mi.
Je li stvarno tako? Jesu li stvarno srećni kada ne znaju koga ljube, čiji miris udišu, ko leži pored njih? Da ne znaju voli li kafu ili čaj? Voli li više plavu ili zelenu boju? Je li mu draži Dorćol ili Banovo brdo? Voli li da pleše, da čita? Je li to neznanje lakše, lepše?
– A je l’ ti lepo kad samo ode i nikada je više ne vidiš? I ime joj zaboraviš?
– Uh, takve najviše volim! Zna šta hoće, dođe, obavi i zdravo. Lepo meni, lepo njoj.
– Ma znam i ja šta hoću, ali neću to!
– Je li? A otkad to da žensko zna šta hoće? – povlači moju kovrdžu, pa je pusti da se vrati u svoj oblik.
Naravno da znam. Hoću sve. Hoću da te volim, da ćutim, da ti pevam, da te grlim, da ti pišem, da te slušam kako pričaš, kako sviraš, kako se smeješ, da mirišem na tebe, da budem jaka, da budem slaba, da plačem, da se blesavim, da budem besna, da te poljubim u kosu, da ti donesem cvet, da te sanjam, da ti volim korak. A ti misliš da mi je dosadno. Onda misliš da si sve što želim, pa se uobraziš. Nećeš ti da se voliš. Ne daš ti da se voliš. Hoćeš da se igraš. Da me posmatraš, pišeš formule, crtaš šeme.
Matematika. Kombinatorika. Ljubav.
Možda kvantna fizika? Ili ipak vruća voda?
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.