Napolje!

– Nemoj to tako da posmatraš. On nije tu radi sebe, već radi tebe.
– Ali kako radi mene? – upitala sam gotovo očajničkim glasom provlačeći prste kroz kosu.
– Lepo. Tu je da bi ti nešto naučila.
– Da bih nešto naučila?
– Da. Da bi naučila nešto o sebi.
– Šta to? – namrštila sam se.
– Ne znam. To ti moraš da otkriješ. Ali sam sigurna da on neće nestati dok se to ne dogodi.

Prošle su možda dve nedelje od kada mi je to rekla. I bila je sasvim u pravu.

Oduvek sam zamišljala da ljudi u moj život ulaze na neka vrata. Masivna, drvena vrata. Postoje oni koji se odmah odluče da li stoje sa jedne ili sa druge strane – ulaze ili ostaju napolju. A postoje i oni koji prosto, eto, stoje na tim vratima. Na tom prolazu.

Tako si i ti stajao na mojim vratima, a ja sam danas rešila da te izbacim sa one druge strane, napolje. Da, da, lepi moj. Napolje!

Zašto?

Zato što mi te je malo dosta.

Ne zaslužuješ me.

Upravo tako, ne zaslužuješ me i nemoj tako da me gledaš!

Svakako mislim da si uspeo nečemu da me naučiš. Da poštujem i volim sebe, na prvom mestu, jer dok ja to ne uradim niko drugi neće. Da moje nadahnuće mogu da budu i drugi ljudi, ne samo ti. Da mi takav smetaš, da me gušiš. A meni se diše. Diše mi se ovaj vazduh punim plućima.

I ne, ne želim da dišemo zajedno. Ne, ne želim da igramo zajedno.

Jer vidi, ne zaslužuješ moje vreme, moje reči, moje emocije, ma mene celu ovakvu kakva sam!

Idi, neka te vole neke druge, bolje od mene. One znaju kako to da rade. Onako kako i ti umeš da voliš. Za jednu noć, za malo trenutnog zadovoljstva, za jednu jutarnju kafu, za postiđeno skupljanje odeće po podu tvoje sobe i izlaženje krišom iz tvoga stana dok još uvek spavaš.

Ja tako nikada nisam umela.

Ni pre tebe, ni sa tobom.

Neću umeti ni sada.

Niti ikada u životu.

I znaš šta?

Ponosna sam na to.

---