Možda bi jednostavno trebalo da kažeš to onome ko to treba da čuje, a to je samo jedna osoba.
„Hoćeš bar jednom da ućutiš?“
Dobro, dobro… Povlači se pokunjeno, zatim staje, ponovo se okreće i zbori dalje…
Ja sam tvoj mozak. Zapravo volim sebe tako da nazivam, mozgovi ne govore… Ne mogu da ćutim jer ti je potrebna pomoć. To što si ti isfrustrirana i puna nedoumica o tvojim kvaziljubavima u koje nikad nisi sigurna i koje te razočaraju, ne znači da ja treba da ćutim. Ti treba da ćutiš. Svaki put kad ti se toliko priča da ne možeš da se smestiš mirno treba da odćutiš. Da se smiriš. Malo je psihopatski… ali…
Tako. Hvala.
Prestani da preispituješ laž ili istinu, ljubav ili iluziju. To su stvari koje ne treba ispitivati, previše divlje i neukrotive, previše nežne i neumoljive. Namera ljubavi nije istina, nije formula, razjašnjenje, esencija. Ljubav je za ljubav. Za osećaj, haos. Trupu fanfara i cirkus u kome igraju mravi.
Upravo su ljubavi svojstveni nagli preokreti. Preterana dramatičnost i lažni pištolji čiji se odjek čuje kao pravi u poslednjoj sceni u tvojoj glavi. Čak i čovek pravi u iskrivljenom ogledalu poblesavi. Čuj, slavuj peva kroz zatvoren prozor u magli, ne to nije vrana, a u tami ne sija nož, ipak osećaš jezu. Damar srca pritiska tvoje zatvorene oči.
„Nigde nije kao u Ozu! Nigde nije kao u Ozu! Nigde…“
Ali ti nemaš dom. Vetre tihih planina i robusnih, krševitih ravnica. Ti nemaš dom. Zato se tebi i obraća svaka lutalica.
U ogledalu vidiš svoje oko. A u svom oku vidiš sebe. Vidiš sebe kako se gledaš u ogledalu.
Šapućeš da te mrtvi čuju, govoriš glasno da živi slučajno ne bi načuli. Prebacuješ se na frekvenciju između, gde su oni zapeli. Ko su to oni, pitaš se.
Ni mrtvi, a ni živi. Ko su oni? Zapeli u vasioni? U prostoru koji ne postoji oni postoje, a ovde gde navodno tlo postoji oni su utvare i seni. Ti gledaš u njih, misliš da pričaš meni.
Možda bi jednostavno trebalo da kažeš to onome ko to treba da čuje, a to je samo jedna osoba.
Ponovo ti kažem.
„Ali pismo.”
Ti meni kaži?
„Jeste. U pravu si. To je greška koju ne bih oprostila sebi da je nisam napravila. Greška nepravljenja te greške bi bila mnogo veća greška.“
Tako je sa pogrešnim. Prihvatiš da je uvek pogrešno.Osećaš se pogrešno. I to je sasvim u redu.
Seti se šta si rekla Vojvodi: „Veće je kajanje ne ući u pekaru nego ući u pekaru u kojoj se ništa neće dogoditi.“
„Da znaš da sam gladna.“
Izgrižena. Ogladni čovek od toga.
„Nemoj mi sad humor.“
Jeste, jeste, dosta je svega. Humor je uvek suvišan lik. Stigne poslednji i hoće da svi sa njim hodaju naopačke.
Autor: Vladana Plavšić
