Konačno je zaspala Marija,
sa kosom rasutom svuda po mom jastuku.
Crvenih obraza i natečenih očiju.
Plakala je te noći.
Satima.
I slušala me.
A ja sam, bez ustezanja, po prvi put otvoreno govorio o rastancima.
Pitala se zašto. Pa sam smišljao način da joj što lakše skinem ružičaste naočare i srušim joj mit o večnoj ljubavi.
Te večeri je sklopila trepavice natopljene suzama i rekla mi je da razume.
Prespavala je u mom krevetu, poslednji put.
Sutradan je počeo sasvim nov život.
Ljudi, razumite…
Samo sam želeo da otkrijem svet.
Želeo sam da poljubim još sto usana i dodirnem još milion ramena vrhovima prstiju.
A ona je bila tu, stajala mi je na putu, sa onim smešnim pramenčićima što joj iskaču iz repa.
Osećao sam se zarobljeno u kavezu sopstvenih kolebanja.
Prevagnuo je kraj.
Izgleda da se moja životna vaga te noći pokvarila.
Uvek krivim balans, jer mora postojati krivac, a previše sam ponosan da priznam da sam to sve vreme bio ja.
Otišla je Marija.
Prebolela je. Proživela je prelep život.
Nije skinula ružičaste naočare i nastavila je da veruje u mitove.
Sigurno je grlila lutke pred spavanje i sigurno se baš radovala kada joj ih je on donosio.
Udala se. Tako je i bio red.
I kao iz inata, zauvek je ostala prelepa.
A najgore od svega – zauvek me je bolela.
Otišao sam da bih otkrio svet, a otkrio sam da je ljubav čitav svet.
Nažalost nikada nisam našao ni jednu dovoljno ludu da bude voljena zauvek,
kao što je to bila Marija…
Draga Marija,
ako ovo čitaš znaj da nisam ni malo bolji čovek i znaj da mi je ovaj život proleteo. Nisam stigao da do kraja smislim svoje izgovore za naš rastanak.
Ako ovo citaš znaj da sam pisao da bih te se osolobodio, a da sam te slovima još više oživeo.
Mi se za mene zapravo nikada nismo završili.
Možda jesmo u stvarnosti, ali se u mom svetu još uvek volimo.
I to na mračnom stepeništu kod Doma vojske, zagledani u mesečinu, mladi i pripiti.
Ostavio sam te jedne noći, a nikada nisam otišao – priznajem.
A zašto te nisam tražio, pitaš li se?
Pa pokvarila bi moje knjige svojom neiskvarenom ljubavlju i srećom koju unosiš u život.
Znaš Marija, ja sam pisac i ja moram da patim…
Neka ti to bude najromantičniji izgovor za kraj.
Autor: Anđela Češljarac
pinterest.com
