Moje ime je Vuk i ja prodajem najbolje kokice u gradu! Ali ova priča nije o meni… Ova priča je o njoj… Ova priča je o devojci za koju sam u par navrata poverovao da nije stvarna i da sam je samo dosanjao u svoju javu.
Dolazila je svakog jutra do moje „Kuće kokica“ i kupovala po jedno pakovanje – nekad malo, nekad srednje, a nekad i veliko. Svaki put bi mi podarila po jedan predivan osmeh i počela da jede kokice i pre no što bih stigao da joj vratim kusur. Mesecima je posećivala „Kuću kokica“, ali jedine reči koje bismo razmenili su bile: zdravo, izvoli, hvala i prijatno.
Međutim tog dana me je radoznalost porazila i nisam uspeo da je ne upitam: „Zašto svakog jutra kupuješ kokice?“
Pogledala me je začuđeno podižući obrvu i odgovorila ustima punim kokica: „Fa va dovučak, navavno!“
A zatim je produžila svojim putem.
Par nedelja kasnije kad je prilikom svoje redovne posete, pokazala prstom na porodično pakovanje kokica, ponovo sam joj se obratio: „Da li to ovaj put imaš goste na doručku ili si samo jako gladna?“
Ali nisam čuo odgovor. Dok sam se okrenuo da joj vratim kusur nje više nije bilo. Na njenom mestu je stajao starac sa svojim unukom koji je uzbuđeno gledao planinu kokica pred sobom. To je bio dan kad sam počeo da se pitam da li ta devojka zaista postoji…
Razumite, zaista nije postojao realan razlog da sumnjam u njeno postojanje u stvarnom svetu, van mog uma, ali… Sve oko nje je bilo tako nadrealno… Njena kosa koja kao da se vijorila prkosno nasuprot vetra. Njene oči koje bi se uzbuđeno zacaklile kad god bi njihov pogled pao na kokice pred njom. Njen osmeh kojim bi me očarala svakog jutra. Njeni koraci čije bi odjeke prigušio moj uzdah kojim bih je svakog jutra ispratio iz „Kuće kokica“.
„Zašto joj se ni jednom tokom ovog niza meseci nisam obratio? Ali zaista obratio?! Zašto još uvek ne znam njeno ime? Zašto još uvek ne znam razlog njene tolike ljubavi prema kokicama?“, zapitao sam se, a odmah zatim i doneo odluku da joj se sledećeg jutra po prvi put, konačno, obratim… Ali zaista obratim!
Odluka je bila doneta, ali devojka se nije pojavila… Ni tog dana, ni sledećeg… A ni u mesecima koji su sledili… Šta li se moglo desiti? Da se nije odselila? Da joj nisu konačno presele kokice? Da joj nije dosadilo da ih kupuje od ćutljivog momka iz „Kuće kokica“? Nisam verovao da ću to ikad saznati…
Međutim, kad sam se pola godine kasnije našao na ulicama prestonice naše zemlje, i ugledao plakat za časove klavira, prepoznao sam devojku koja je doručkovala kokice, ovde, u drugom gradu, ali i dalje sa onim blistavim osmehom kojim me je mesecima ranije očarala. Strgao sam plakat sa zida i odmah se uputio ka njenom muzičkom studiju – upis je počinjao za deset minuta.
Kad me je ugledala, video sam da su me njene oči istog trena prepoznale.
„Izvolite?“, upitala je trudeći se, i ne uspevajući, da se pritom ne osmehne.
„Želim časove klavira“, rekao sam. „Takođe želim i da te izvedem u šetnju, ili na ples, ili šta god…“, brzo sam dodao.
Pogledala me je visoko podižući obrvu i rekla: „Čekaj da razjasnimo… Nakon što sam mesecima kupovala kokice od tebe… Nakon što sam se odselila iz tvog grada i već… Koliko? Pola godine? Da, pola godine ne živim u njemu! Ti si sad rešio da me pozoveš da izađemo?“
„Bolje ikad nego nikad?“, rekoh nervozno se osmehnuvši, na šta se ona glasno nasmeja.
„Može šetnja…“, najzad reče.
„Zaista?“, upitah ne uspevajući da prikrijem svoje iznenađenje.
„Pa ono, mesecima sam kupovala kokice od tebe – kada bih sad odbila, to bi, na neki način, bila propala investicija“, reče i zaslepi me svojim blistavim osmehom.
„Čekaj, ti si kupovala kokice od mene kako bih te ja pozvao da izađemo? A ja sam bio ubeđen da si to činila zato što si kokicoholičarka, a ja imam najbolje kokice u gradu.“
Nasmejala se i rekla: „Ja jesam kokicoholičarka, kako si to prelepo rekao, ali, žao mi je što moram da ti razvejem iluziju, tvoje kokice nisu najbolje u gradu – čika Mirkove sa ćoška su.“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com
